Zdravo, ja sam Dijana.

Ne verujem u bajke i plašim se ljubavi. Imam nešto da vam kažem.

Iako je sve u početku izgledalo drugačije,drugačije od svakodnevnog, pomalo nerealno, ja se nikad nisam oslanjala na holivudske preokrete i hepi end smeće. Nema bajki koje voze same od sebe, ljudi. Bajku moraš da stvoriš, sa svoje dve ruke, sa gomilicama i gomiletinama truda, nadljudskim naporima, odricanjima, gutanjem raznoraznog, teško svarljivog đubreta. Kada to sve uradiš, okreneš se za sobom i shvatiš da su prošle godine, onda to ne može ni da bude bajka. To je onda mučno stečena zasluga, imaš lep život i sreću zato što si se polomio svake godine po sto puta da to na kraju tako izgleda. Zaključak: nema bajki, ne postoje . Ful stop.

Ja sam ono što želim

Tišina, spokojna i prijatna. Pogled. I bilo je dosta. Pomoć, korisna i nenametljiva. Hrabrost, umerena i simpatična. Direktnost, uvek poželjna. Autoritet, ono što mi je očigledno potrebno. Nežnost, neusiljena i iskrena, iako je nisam očekivala. Pažnja, pa svi je volimo. Strast, podignuta iz mrtvih.  Razgovor, interesantan i živ. Strah, jer nije moguće. Potreba, jer kome nisu potrebne lepe i prijatne stvari i ljudi.

Jel’ da da deluje kao bajka? Eh, videćemo. Ja sam do kraja skeptična.

Moje sestre Akvata, Andrina, Arista, Atina, Adela, Alana i ja smo bića iz bajke. Ispričaću vam nešto što nas muči.

Naši životi su dosta jednolični. Čak nismo u mogućnosti ni da ih živimo u kontinuitetu. Tek kada neko otvori knjigu koja govori o nama, mi udahnemo sitno, protegnemo se i, što je najgore, proživimo malo istog scenarija kao i svaki prethodni put. Prilično dosadno, zar ne?

Kako knjiga uzima mene, Arijel, kao glavnu junakinju, imam tu sreću da osetim malo prave ljubavi. Naravno, ako se vama u toku čitanja ne prispava i sklopite knjigu pre nego što dočekam tu ljubav. Ne, ne treba se uzrujavati oko toga zbog mene. Nije da mi ne prija, ali isti princ od 1837. godine! Da vam i ne spominjem koliko je dosadan kada nemamo publiku. Nekako se udrveni, kao da i nije princ, nego kakva stolica. Na 121. strani ja, na 122. on. Vi zatvorite knjigu, a on se zalepi za moje lice i ne mrda se tako dok vi ponovo ne otvorite knjigu. Uvek je isto obučen, nikada se ne kupa, niti se brije, a da vam ne pričam da je jedino cveće koje sam ikada imala samo bidermajer, i to uvek isti, na kraju priče, ako vi uopšte dogurate do kraja naše priče. Stalno ponavlja jedno te isto, kao pokvarena, gramofonska ploča i svaki put zaboravi ko je njegova prava ljubav, pa se iznova ubeđujemo.

Može i gore

Budite srećni što sam vam se ja obratila, jer moje sestre, oh, one tek imaju tužne priče. One samo pevuše i raduju se mojoj ljubavi, a same je nikad nisu osetile.

Prinčevi su bljak. Dosadni i uštogljeni. Ako mene pitate, pravi muškarac mora imati neku manu. Mora biti bar malo nepredvidiv. Sve bih dala da izađem iz bajke.

 

01.03.2013.

Beograd