TROPIKARIJUM – Željkin brat kao Broz i banana split

Banana split

Autobus broj 18, koji vodi do centra, do pazara i autobuske, uvek se čekao dugo. Tu, na Trsteniku, sa pogledom na Brač, kao na kamen privremeno je sela, pa ostala zauvek, zgrada u kojoj je stanovala moja baka. Braće Borozan bilo je ime ulice nekad, Šime Ljubića je sad. Na početku ove, slepe ulice je kuća poznatog plivača, izgledom pomalo kao pala s marsa, od stakla i kamena, među zgradama socijalističkog realizma, od betona i još malo betona. Sa desne strane, niz identičnih, porodičnih kuća od dva sprata, sa privatnim parkingom i pogledom na otok, koji se ne može platiti. U jednoj od njih živi moj zet, ali tada to ne znam jer njegova žena još nije ni prohodala valjano. Sa leve parking i prolaz kroz zgradu, kojim se stiže do portuna. Vrata portuna su nekad zaključana, nekad ne. Kada jesu, zvoni se na parlafon pa će već neko otvoriti. Škale od mermera boje slonove kosti, a na svakom odmorištu izmešu spratova uramljena grafika ili akvarel sa motivom mora i ukrasna biljka debelog, mesnatog lista, tamno zelene boje. Četiri sprata bez lifta. Na četvrtom, veliki stan, sa francuskim balkonima i stolicom za ljuljanje, miriše na tek pečenu orahnjaču.

Ne idem još uvek u školu i rat nije još uvek počeo. Dolazim u Split sa mamom, družim se sa rodicom i rođakom, a baka me hrani vrućom juhom, polpetama i već pomenutom, orahnjačom. Dok ona to sve kuha, prži i peče, mi smo van, pred portunom, sa Željkom, Josipom i drugima iz ekipe.

Uvek sam mislila, čak i kad sam počela da učim engleski, da je banana split nastala tu, u Splitu, i tako dobila ime. Kao što sam i bila zbunjena zašto je Bar, i grad u Crnoj Gori, i lokal u kome se pije alkohol.

Željkin brat Josip

Imam simpatiju u vrtiću, ali kakva vajda od nje, kad je u vrtiću, a ja u Splitu. Nije da sam ga tražila, sam se pojavio. Vukljao se nezainteresovano za sestrom Željkom po ulici. Moja rodica je sa Željkom igrala lastike, a ja nisam znala lastike. Mi smo kod kuće, u Beogradu, igrali lastiš, pa mi nije preostajalo ništa drugo nego da simpatišem Josipa. Iskreno, nije mi se baš urezao u sećanje, ali eto, bar mu pamtim ime. Možda bih još mogla i da potvrdim da je zasigurno bio stariji od mene. Sasvim sam sigurna da je izgledao baš kao Josip. Išlo je uz njega to ime, sto puta bolje nego uz Broza.

Počeo je rat i Split me nije video osam godina. Krenula sam u prvi razred i simpatisala neke domaće dečake. Moja je rodica postala glumica i više se nije igrala lastike. Nikada nisam videla Josipa i Željku, a ni čula o njima nešto. Ni ono banalno, Željka se udala za nekog Hercegovca, ima dvoje dice, a Josip se kocka u Švicarskoj, još se nije oženija, šta god…

Pitaću idući put kad odem da li se neko seća Josipe i Željka i šta je sa njima danas. Ček, jel Josipa i Željko, ili Željka i Josip? Ajme, a ja kažem malopre, kako mu bar pamtim ime.

 

 

Podelite sadržaj na društvenim mrežama!

Ostavite komentar

NEWSLETTER

PRIJAVI SE!

Prijavi se na moj newsletter i ja ti šaljem obaveštenje uvek kada objavim novi članak.