Monthly Archives: oktobar 2017

Šta radiš kasnije?

Dogodi se ponekad nešto, sitno, ni blizu bitno, pa poželim da uzmem jedan ruksak, spakujem u njega ono najvrednije, najvažnije, odem i živim ponovo.

Sjebano je to što mi za najvažnije nije dovoljan ni kamion, a ne jedan ruksak.

Kuda

Gde može u ruksak da stane jedan mali koji više nije mali?

Gde može u ruksak da stane cela ona i sve njene brige i izmišljeni problemi?

Gde sa njima za koje punog srca kažem da su mi sestre od tetaka?

Gde

Kuda sa njom i celim njenim brodom i posadom?

Kuda sa njenom biciklom i njom koja s mog profila špijunira bivšeg?

Kuda sa njom koja veličanstveno prevrne očima i  kaže mi da mi samo još to treba pored svega?

Kuda sa njom koja ubedljivo najbolje nosi crveni karmin na i dalje detinjem licu, a psuje tako da je cela kafana čuje?

Kuda sa malom, polarnom lisicom s kosom do dupeta?

Šta ću sa njih dve s kojima se najslađe smejem dok onaj odozgo vidi sve?

Treba spakovati i njega tako zabavnog.

Treba spakovati sve one koje počinjem da volim, a još uvek nisu uspeli da ispadnu govna.

Možda bih volela i neku lepu uspomenu da ponesem. Ljubičastu pidžamu, recimo ili privezak u obliku slova V, koji mi se kači za svaki džemper, a neretko i za kosu.

Treba da mi ostane i malo mesta za čačkalice. Meni se stalno jabuke, meso i kokos zaglave između zuba.

Nema veze, ostaću.

Osim ako neko poklanja kamion.

Doručak kod velikog vezira

Jaja

Nije baš cik zore. Kasnim sa doručkom. Ne zato što ne stižem ili nemam šta da pojedem, već zato što sam dan ranije u ponoć pojela što sad ne smem naglas ni da izgovorim.

Duga je priča o tome zašto ja svako jutro jedem jaja. Nemamo sad vremena za to. Poenta je da jedem jaja. Svako jutro. Nekad tri, nekad četiri, nekada čak i pet. Nekada izbacujem žumanca, a nekad ih ostavim. Zašto? To je takođe preopširna priča.

Nekada su na oko, nekada su kuvana, a nekada su kajgana. Ima dana i kad ih pretvorim u sladak obrok. Ovo je već lako objasniti. Koliko god da volite jaja, jednom će vam dosaditi način na koji ih spremate, pa potom jedete.

Danas imam tri komada. Kuvana. Tvrdo kuvana. 007.

Šta je najdosadnije kod kuvanih jaja? Oljuštiti ih.

Kao skapirala sam fazon, kucnes jaje o ravnu i čvrstu površinu, pa ga dlanom kao oklagijom valjaš pod blagim pritiskom ruke, dok ne napravi pun krug. Tako se, navodno lakše ljušti.

Šta znam, i ne baš. Jedno da, drugo se već opire.

Onda shvatim nešto mnogo važnije od toga kako se ljušte tvrdo kuvana jaja.

Ljudi

Ljudi. Ljudi se ne ponašaju isto, bez obzira koliko ih ti ravnopravno tretirao.

Imaš one koje tako nežno pritisneš dlanom, da ne može nežnije, ali čim pokušaš da skineš ljusku sa njih, da dođeš do njihove meke unutrašnjosti, ona ljuska počinje da se kruni i truni, da ti se lepi za prste, delom i za njihovu mekoću, pa se nerviraš, pa se stvari odvijaju još teže, pa ljuska počinje da povlači i njihovu meku, belu unutrašnjost, pa dođeš do samog srca, ali je okolo nastao jeziv haos i sve to ni na šta ne liči, pa vrlo često uzmeš i zafrljačiš u smeće, jer zapravo to što je ostalo je ništa.

Imaš one druge, koje isto tako nežno, možda čak i nemarnije pritisneš dlanom, pa nađeš sitnu rupicu u ljusci, povučeš lagano, a ljuska u jednom komadu otpadne, ostavljajući iza sebe glatku, meku površ njihove unutrašnjosti. Na prstima nema ni traga nereda, gledaš u savršen oblik, savršene čiste, bele boje, bez ijedne neravnine.

O čemu se radi?

Iz iste su kutije. U istoj vodi i šerpi, na istoj temperaturi, isti broj minuta.

Isti dlan ih je pritisnuo.

Ipak, nije ništa isto.

 

Jednostavno je,  nismo svi isti.

Što ranije shvatiš da nije samo do tvog dlana, već i do ljuske o kojoj ne znaš ništa, to će ti biti lepši i veseliji doručak.

Muka

Uvek. Puno.

Postoje dve stvari koje me zaista čine slabom.

Jedna me potpuno onesposobljava, druga mi daje nadljudsku snagu.

Nikada ti se nisam ovako požalila, zar ne?

Mislim da zapravo nikome i nisam.

Već tri godine nisam.

Danas sam plakala.

Puno sam plakala.

Toliko da me peku oči i kapci su mi evidentno otečeni.

Imala sam potrebu za sigurnošću koju je ulivao onaj topli zagrljaj.

Neracionalnu snažnu.  Na kratko me je učinila potpuno bezumnom.

Nisam umela sebi da objasnim da je to realnost i da se neće nikada promeniti.

Znaš onaj osećaj kada bi iskočio iz sopstvene kože zbog tog osećaja bespomoćnosti?

Znaš onako, kao kad ti ukradu nešto, ili ti ogrebu automobil na parkingu, kada si besan, ali ne znaš na koga se ustvari ljutiš, pa te svi nerviraju? Ustvari, ljut si na sebe. Znaš dobro i zašto, samo se ne usuđuješ da sebi priznaš.

Izbegavam inače supstance koje to olakšavaju.

Danas ne. I sada mi je hladno, i mišići na licu su mi usnuli i teški. Ili su previše lagani? Ne znam.

Osećam blagu nemoć u rukama i teskobu u grlu. Još bih plakala.

A da li ti nekada namerno pustiš pesmu za koju znaš da će te potresti, da će te zasigurno rasplakati, bez da nakon toga usledi olakšanje?

Ja to radim. Ja ću sad to da uradim. Smislila sam i kratku listu takvih pesama.

Zar ne shvataš?

Danas sam jako tužna. Jako mi nedostaje. Danas ništa neće odagnati taj nedostatak.

Tvoj maći pati.

Život ide dalje, i ja se s njim nosim odlično.

Sve dok s vremena na vreme, umesto lica sa dva dana starom bradom koje miriše na Brut i duvan, poljubim hladni mermer.

To me slomi.

Uvek ću te voleti. Puno mi nedostaješ.

13.02.2013.

Gumicu za brisanje

 Nije ovo ništa drugo do samosažaljenja, ali kako već dugo crpim zadnje atome samopoštovanja neću tako da ga nazovem.

 Nazvaću ga

Lament nad samom sobom

(prefinjenije je)

 

Juče sam, znate, ponela jednu veeeliku gumicu za brisanje. Veliku kao što je, na primer kutija za čizme.

 Prethodno sam napravila savršen itinerer po kom ću bazati sa svojom džinovskom gumicom.

Ne, nisam ja poludela, niti sam pila, niti sam se zabavljala. To je nešto sto mora da se uradi.

I tako, smestih na jedvite jade tu gumičetinu pod mišku, nabih slušalice u uši, i zakoračih hrabro u brisanje jednog dela života.

22.Oktobar 2006. – 29.10. 2010.

Septembar 2006. Opština Vračar, trag obrisan. Pomalo gorko. Ne previše, ali ipak gorko. Bila sam još uvek pristojno ne-debela za jednu trudnicu, pomalo ljuta i pomalo srećna. Ljuta jer hoću da zadržim svoje faking devojačko, pa se na krv i nož posvadjasmo, srećna…ne sećam se sad zašto. Valjda sam bila zaljubljena još uvek.

Mart 2007.

Opština Savski venac. Ja ću opet biti ona ja, kao što sam pre svega ovoga bila. Makar na papiru. Obrisano jos malo prošlosti. Tu me stvarno, da budem iskrena zabolelo. Tu sam jednom došla apsolutno srećna i rekla ponosno i glasno : Andrej taj i taj, mama mu ja, mame mi, tata mu on, tate mi.

Tad kažem sebi, ideš sad lepo u Palatu pravde, taman da se malo odmoriš od ovih napasnih flešbekova.

Ali , ne lezi vraže, zapetljah se, sluđ,ena u gradu u kom sam tako sluđena i rođena, i završih u ulici Risanskoj. Ni po jada, što smo prvi put zajedno letovali baš u Risnu, nego u toj 4 i po metra dugoj ulici, baš fotograska radnja beše, u kojoj po nasmejane slike sa „onog da ja tebi sve i da ti meni sve“ događaja, išli smo. Valjda srećni. Mislim da da.

Odmorih se tako malo u toj Palati, pa se uputih dobro poznatom trasom u treću opštinu po redu, da im tamo kažem, da nema smisla da se zovem nečijom, kad to više nisam, a i za ranije se postavlja pitanje.

I sednem u bus, da idem svojoj kući, svom dukatu, da me nasmeje. Muka mi, i glava me boli. Preživela sam. Posložih malo regale i police po glavi, obrisah prašinu sa nekih stvari i sabrah se. Nije mi žao što sam izgubila to što sam izgubila – ja sam na tome i  insistirala, već mi je žao…

Ne, nije mi žao, već vam sa setom zavidim na vašim lepim i skladnim brakovima, osmesima koji vam se stope u jedan kad pogledate u svoje kovčežiće blaga, koji će vam se zvonko nasmejati . Zavidim vam, i to na neki neobičan, nimalo zao način.

I želim vam da nikada, nikada, ne morate da nosate tri tone tešku gumicu za brisanje kroz ceo grad. I gužva vam je u Kneza Miloša non stop.

 

 14.01.2011.

Hiljade knedli – šljiva nigde

Potpuno je u skladu sa logikom da sam sve tvoje, „mačeće“ stvari još istog dana uklonila iz vidokruga, kao i da je prvo usisavanje nakon svega bilo baš onako izrazito bolno – ponegde posejana, smrdljiva granulica, zaturene igračke, listići, papirići, lego kockice i upaljači koje si išamarala. Rastužio me je i juniorov laser koji sam jutros spazila na polici kod TV-a. Neko od nas ga je tamo ostavio kad je tebi dosadilo da jurcaš za tom nepodnošljivom zelenom tačkom. Vratiću ga danas na mesto, koje mu je pre tebe pripadalo. Neka ga tamo neko vreme. 

Ovih dana sam manje puta udahnula nego što sam čula da „vreme leči sve“. Sklanjam i sakrivam da vremenu pomognem. 

Trudim se da shvatim kako će vreme da izađe na kraj sa ulaskom u stan, sa otvaranjem frižidera ili sa kutijicom za sočiva koja je sada svako jutro na istom mestu. Šta će vreme povodom metle, pertli , kućnih muva i odlaska na spavanje – jer iako tebe nema, ja moram da dođem nekad kući, pojedem ponešto i odspavam. Ne mogu  ići sa odvezanim pertlama, potamaniti sve insekte i  ostaviti kuću kao svinjac. 

Zato svaki dan gutam knedle. Ni u jednoj šljiva. 

 

11.09.2014.

 

Vasa je bila prva mala maca u našoj kući. Pokupila sam je jednog kišnog, preduskršnjeg jutra, ispred TC Stari Merkator. Nazvala sam mačence Vasilije i tepala mu Vasa. Nekoliko dana kasnije, u poseti veterinaru, saznala sam da je Vasa devojčica. Ostala je Vasa, kao skraćeno od Vasilisa.

Bila je plašljiva i mala. Krila se u krilu, pod miškom ili jastukom. Spavala je u krevetu samnom i sisala mi majicu. Zavolele smo se lako i jako.

Bila je pametna i naučila sve brzo. Bila je šašava i unosila nam radost i smeh u kuću.

Nastradala je glupo i iznenadno. Ostavila me uplakanu i tužnu.

Morala sam

Razloga uvek ima, jel?

Recimo da me, iz nekog sasvim opravdanog razloga, zanima kada sutra polazi prvi autobus iz Beograda za Rumu.

Neka moja logika,ne tvrdim, ali osećam – ispravna, bila bi: nalazim telefonski broj autobuske stanice i pokušam da dobijem tu informaciju koja mi je, iz nekog sasvim opravdanog razloga,  potrebna. Osim toga, mogu i da odem na tu autobusku stanicu i lepo na šalteru za informacije kažem Dobar dan šalterskoj službenici. Na to mi ona, u ovoj hipotetički idealnoj i potpuno imaginarnoj priči, uzvrati sa Dobar dan , kako mogu da Vam pomognem?  Ili, puno verovatnije i realnosti bliže,  mrzovoljno podigne glavu, na čijem nosu na pola stoje naočare, ne baš perfektno blistavih stakala i bez reči, upitno klimne glavom, što znači nešto poput Šta hoćeš? Onda ja pitam za taj polazak autobusa za Rumu, jer me to, iz nekog sasvim opravdanog razloga zanima i nakon što mi ona odgovori, sve je gotovo.

Potpuno bi suludo bilo da bez nekog opravdanog razloga, negde u par stotina metara izmedju Brankovog mosta i semafora na vrhu Brankove ulice, dok sa mnoštvom saputnika delim jedinstveno zagušljiv vazduh gradskog prevoza, odlučim da skratim put, izbegnem muku zvanu Terazijski tunel i iskočim već na Zelenjaku. De, de, znam, to ne zvuči suludo. I nije. Suludo je ono što sledi.

Da li ima?

Stvorila sam ovim potezom nekih ekstra šest minuta vremena. Ništa posebno, nedovoljno za bilo šta pametno. Dovoljno da poklonim sebi mirniju šetnju do sledeće stanice. Tu bi se putovanje svakako i završilo. To bi bilo lepo i korisno.

Zašto onda odlučujem da siđem na pijacu Zeleni venac? Zašto pokušavam, bez nekog sasvim opravdanog razloga, da utvrdim kada će sutra krenuti prvi autobus iz Beograda za Rumu? Radim sutra, ne mogu da putujem. Nemam nikoga u Rumi, pa ne vidim ni zašto bih išla u Rumu. Uostalom , bila sam već jednom, možda i dva puta. Niko me nije zamolio da, iz nekog sasvim opravdanog razloga, saznam tu prekopotrebnu informaciju.

Ipak, nakon već potrošenih minut i po na rađanje ove sulude ideje, odlučujem da ću sići na pijacu da saznam kad sutra kreće prvi, prokleti autobus iz Beograda za Rumu.

Na pijaci vredni, suncem i zemljom izmučeni seljaci prodaju jaja i jabuke, domaću testeninu i luk. Ljušte džepnim perorezom krastavac, posole ga i zagrizu zadnjim zubima, pa se punih usta dovikuju izmedju tezgi. Ne piše im na čelu da li su iz Rume, pa da mi olakšaju posao. Čak i da jesu, ova informacija, koja je meni, bez nekog sasvim opravdanog razloga potrebna njima je možda potpuno strana.

Ima, ima

Čeda iz Rume, na tezgi P 89, krcatoj glavicama kupusa, karfiola i zelene salate, nema pojma kad kreće prvi bus iz Beograda za Rumu. Kaže nikad nije prespavao u Beogradu, pa da ga to zanima. Vraća se popodnevnim autobusom i ujutru ponovo dolazi. Zna neki vozni red, koji je njemu, iz sasvim opravdanih razloga potreban. Ostali polasci ga, kaže, ne zanimaju. Ni ne kapiram koliko je Čeda jedan pametan čovek. Ja se nerviram što sam izgubila svih šest bonus minuta svog vremena, a nisam saznala kad kreće taj prvi, pakleni autobus iz Beograda za Rumu sutra ujutru.

Obišla sam najmanje deset seljaka na pijaci. Neki su  iz Rume, fazon Čeda, pojma nemaju o tome što ih pitam. Neki od njih kažu da bi mogli da se raspitaju, ako mi je iz nekog sasvim opravdanog razloga potrebno da odmah saznam kad kreće taj autobus. Većina me bledo gleda i tupo sluša. Odjednom, cela pijaca bruji o nekom tajanstvenom crnom automobilu koji je sinoć iz Rume stigao u Beograd. Koji moj?

Kasnim na posao, nemam pojma kad kreće sutra prvi autobus iz Beograda za Rumu, a sad kad malo bolje razmislim, ne znam ni zašto me je to zanimalo. Nerviram se što sam izgubila deo svog života trudeći se da saznam nešto što me se apsolutno ne tiče. Možda se i ne nerviram, zavisi koliko mozga imam.

Ili ipak ne?

Sutradan, kada je autobus iz Beograda verovatno već krenuo za Rumu, na trafici u novinskim naslovima vidim „crni automobil“, „Ruma“, „Beograd“, „u sitne noćne sate“. Bokte, gde je ovo otišlo, pitam se, ako imam mozga. Uglavnom nemam previše, pa se ne pitam ništa. Ni ne uzbuđuje me činjenica da je od moje sulude ideje da saznam kad kreće taj jebeni, prvi autobus iz Beograda za Rumu, svaka dnevna novina napunila svoju naslovnu stranu. Boli me baš uvo, šta ja imam od toga. Danas me zanima, bez nekog sasvim opravdanog razloga, kako se džemom od kajsija puni krofna u pekari „Zumbul“. Imam osam minuta viška, da potrošim svih petnaest na to da saznam tu informaciju, za čitavih dvadeset kod obućara Svete, iako posle trideset minuta shvatam da Sveta o tome nema pojma, a već nakon tri četvrti sata, i Sveta i ja shvatamo, da ceo komšiluk oko obućarske radnje priča o prelivu za čokoladne kroasane u pekari „Muškatla“.

Poznajem tu jednu ženu. Sve je ona morala. Morala je da ode svuda, sve da proba. Kad je pitaš zašto, ona kaže iskreno i razgovetno.  Morala sam, to me čini takvom kakva jesam, kakva sebi odgovaram najviše i ne dajem pet para na to šta priča pijaca i obućar. Morala sam, jer je život samo jedan. Morala sam, jer je to deo mog šarma. Toliko što se tiče morala.

Nego, imate li neki sasvim opravdan razlog ili onako samo?

Upitna

Šta si, ko si, šta te nosi?

Šta bi radio i gde bi bio da se samo tvoja želja pita?

Koliko je vredan minut tvoj, dan tvoj, tvoja noć?

Za koliko i kome ih prodaješ?

Kad sam ostaneš, upitaš li sebe, da li te to srećnim čini?

I šta na kraju sebi odgovoriš?

Lažeš li?

 

11.10.2017.

Robinzon je umro uzalud, ljudi

Zamisli da si sam. Nema ljudi oko tebe. Ni prijatelja, ni porodice, ni poznanika, nema nikoga.

Čekaj…

Nisam se lepo izrazila. Ima ljudi, ali to nisu „tvoji“ ljudi. Dakle, oni žive svuda oko tebe svoje živote o kojima ti ne znaš ama baš ništa.

Prolaze svakodnevno pored tebe, ali ti se ne obraćaju za savet. Ne hvale ti se svojim malim i velikim uspehom, niti se žale na tešku sudbu. Vidiš ih kako po pekarama i restoranima jedu, ali nemaš pojma da li tako rade svaki dan ili si ih uhvatio baš danas u nečemu što je izvan njihove svakodnevne rutine. Nemaš blage veze da li uživaju u tom obroku ili se samo prehranjuju. Ne znaš da li su tu po dogovoru sa nekim ili sasvim slučajno, da li je to njihov omiljeni restoran ili pekara ili su nasumice izabrali mesto po nekom kriterijumu o kojem takođe, ti ne znaš ništa. Nose na sebi neku garderobu za koju ti ne umeš da kažeš da li su je sami kupili, ili su je dobili na poklon od nekog dragog ili možda nasledili od nekoga kome nije odgovarala.

Samo na osnovu očiglednih stvari spolja možeš da zaključiš da li su imućni ili ne, možda i čime se u životu bave, ali jako teško šta im je hobi, o čemu budni sanjaju, a čega se i u snu plaše.

* * *

Koliko dugo bi mogao da živiš bez „svojih“ ljudi pre nego što potpuno siđeš s uma? Koliko dugo bi mogao bez roditeljske podrške i  brige za potomke? Koliko bez ležernog izlaska sa kolegama? Koliko bez usputnog ćaskanja sa komšijama i prodavačicama koje su već naučile šta kupuješ? Koliko bez iskrenog prijatelja koji te strpljivo savetuje dvadeset puta, pa te dvadesetprvi otera u tri lepe jer ništa ne slušaš, a opet pitaš za savet? Koliko vremena bi prošlo između poljupca, snažnog stiska ruke, ohrabrujućeg zagrljaja, spavanja na nečijem ramenu, bilo kakvog seksa i totalnog ludila u nedostatku svega toga?

Zašto se onda najlakše odričemo jedni drugih?

Juriš za novim poslom kao bez glave, ali ako tvoja prijateljica nema vremena da se javi, zašto bi ti. Pokvari ti se automobil i ti istog dana nalaziš i vreme i novac da ga popraviš, ali ne vidiš da ti se raspada veza ili brak. Potpuno gubiš razum jer si negde izgubio naočare za sunce, kišobran, rukavicu, iako te ne potresa to što si izgubio kontakt sa nekim sa kim si se sjajno slagao i deliš predivne uspomene. Ostavljaš sve da bi pogledao neki film koji sutra odlazi iz bioskopa, a dva dana nisi pozvao roditelje za koje ne znaš kada će otići. I neće ih biti na netu. Pomodarski posećuješ mesta koja posećuju svi da ne izgubiš korak sa trendom, a jednog dana možda nećeš videti prvi korak svoga deteta. Ne namerno, ali sticajem okolnosti. Sticajem jurnjave i aktuelnih, važnijih stvari. Sticajem „to se mora“.

Pa šta, ima nas sedam i kusur milijardi. Nađe se novi prijatelj ili partner lako, svi čekaju samo nas. Porodica? Porodica je ona bezuslovna ljubav, ne treba tu mnogo truda.  Tužno i bahato.

Šta je sa nama, zašto smo moroni?

NEWSLETTER

PRIJAVI SE!

Prijavi se na moj newsletter i ja ti šaljem obaveštenje uvek kada objavim novi članak.