Monthly Archives: septembar 2017

Pola po pola

Jedno bezuspešno i jedno uspešno farbanje, 78 dana, samo jedno tragično pijanstvo, 936 mg katrana, 204 pređena nivoa Toy Blast-a (svaki tri zvezdice) i par neprospavanih noći kasnije, zastala sam, zadržala dah i zapitala se. Gde sam stigla? Koliko sam daleko odmakla? Jesam li se pomerila uopšte?

Ima već neko vreme kako ne provodim previše u kuhinji, ne natapam ruke vodom i deterdžentom, pa su mi porasli lepi i čvrsti nokti. Odjednom naišlo neko olakšanje. Nema trčanja na manikir, nema bacanja para na izlivanje i trajni lak, nema monotonije takvih metoda – menjam lak svakih par dana i to mi je nekako novo. Uzbudjenje i radost oko malih stvari.

Nokat

Ne bih ja bila ja, kad bih znala da cenim kad mi nešto tako lepo padne s neba. Pa noktima skidam flekice sa kola, pa nemarno otvaram limenku, stružem vosak sa svećnjaka i tome slično. Naravno, uspela sam jedan da načnem. Prateći liniju jagodice, na njemu se tek vidi mali zarez. Znam šta sledi, znam da nema nazad. Sad počinjem da pazim, da ga štedim, iako već znam da sam ga izgubila. Lepi moj, slabo čuvani. Sve mi ga žao kad pogledam i vidim kako zarez iz dana u dan postaje sve dublji. Mažem deblji sloj laka preko zareza  da ga „zamalterišem“, zezam se pola sata sa kesicom od čaja da ga zakrpim, gleda me dete i misli kako nisam baš baždarena, pa odjednom ništa više ne radim noktima, pa odjednom sve hvatam vrhom prstuju, samo da ga sačuvam što duže.

Ne lezi vraže, ne da on da se uljuljkam u „sve će biti u redu“. Na svaki se komad garderobe zakači. Ne smem ruku kroz kosu da provučem, a da me ne podseti da je zarez tu i raste nemilosrdno. Stigao je gotovo do polovine nokta, počinje da mu određuje oblik i da ga nakazno razdvaja od ostalih. Sve ga gledam, mislim se, bokte, Višnja, nokti ne govore, nisu živi, a opet ga čujem, jasno i glasno mi kaže da ga nisam čuvala i da će me na to podsećati svaki dan koliko god puta treba.

Nokat, opet

Prisećam se kako je bio lep dok je bio čitav, pa ga žalim, pa krivim sebe, pa krivim njega što nije bio čvršći, pa se ljutim jer sad ništa drugo ni ne mogu, pa se trgnem i kažem sebi: „Ženska glavo, bilo, pa prošlo, seci, pa da se raduješ kad poraste ponovo i bude lepši i jači nego što je bio“.

I tako sam večeras skratila taj nokat. Skratila sam i sve ostale da ne odskače. Sad je isti kao i svi ostali.

To je divno.

Nije divno što sam shvatila.

Odmakla sam se tek za pola nokta.

Da li se čujemo?

Rekao je : „Kretenu!“

Ona je njemu rekla : „Oprosti…“

Stoji tu pred njim, koji je potpuno slep od rođenja i pokušava nekim nemuštim jezikom da mu opiše kako izgleda crvena boja. On pažljivo sasluša šta mu govori, pa on njoj, koja je potpuno gluva od rođenja, pokuša mlataranjem rukama da objasni kako zvuči grmljavina. Jebiga, ne ide. Nit se čuju, nit se vide.

*  *  *

Obećali su jedno drugom da neće ni pokušavati više. Dosta je . Nema šta da se kaže, nema šta da se promeni. Nije do njih, do svega drugog je.

Važi. Nema problema. Kako ti kažeš. U redu. Ako tako želiš. Dobro. Ok.

Kraj, a kraja nigde. Nanizane duge rečenice u dekrešendu. Svele se na jednu reč. Jedna po jedna, zatim još jedna. Reč je sada već prosta rečenica. Prosta postaje prosto proširena. Krešendo, pa opet dekrešendo. Kolo, ali ne narodno, veselo.

Sve govori jedno. U vakuumu su, a izlaza nigde. Čini im se da se kreću, a zapravo izgledaju kao oni likovi iz crtanih filmova koji se u mestu zalede pa samo pomeraju očne jabučice uz ljupki zvuk „kling-kling“. Neki zlobni glas sa visine uzbuđeno viče „Zaleđeeeen“.

Kling- kling.

Oboje pogledom traže odakle glas dopire. Ne vidiš im lica. Ne vidiš im mimiku. Da li im se usta krive u osmeh ili u bes, da li im se obrve podižu u iznenađenju ili prelamaju u ljutnji, ne možeš da vidiš šta osećaju. Ne dozvoljava led.

U jednom trenutku, nekada, granuće sunce. Stpljenje će biti na izmaku i čim udovi počnu da im se oslobađaju ledenih okova, u nestrpljenju će pohitati svako na svoju stranu. Bez reči, bez rečenica. Bez pozdrava. Led je odigrao ulogu.

*  *  *

Zna ona da on zna. Zna ona da i svi drugi znaju. Zna da su uspeli da prevare samo glupe. Zna i da će proći. Sve zna. Samo ne zna kad. Za sve drugo je zabole, samo brine za kad.

Dan na koji sam dugo čekala

Dok spava grad

Ne zvoni alarm. Budim se okvirno desetak minuta pre ili posle tog vremena koje je nekad bilo upisano u budilniku telefona. Budim se jer sam spavala dovoljno i dobro. Stan je topao i miriše na vanilice. Na trpezerijskom stolu obična staklena flaša sa širim grlom, a u njoj najlepše, a jeftino cveće sa pijace. Zimsko sunce tek ovlaš je okrznulo prozore dnevne sobe. Još uvek sanjiva, slučajno kucnem džezvom za kafu o slavinu. U svojoj sobi, promeškolji se moje dete. Okrene se na drugu stranu, povuče na sebe pokrivač koji je zbacio u toku noći i nastavi da spava mirno. Pri dnu kreveta, na njegovim stopalima spava Drki. Muk zimskog jutra remeti samo klokotanje vode u džezvi. Kafa se meša sa nepostojećim vanilicama. Sednem da pišem o sreći.

On se budi i jedemo jaja na oko. On sa šunkom, ja sa slaninom. Drki gleda svojim buljavim očima u nas, oblizuje se i zanemaruje to što mu se silno piški.  Pakujem torbu za posao i trening, dok on u školski ruksak sprema svoje knjige. U papirnu kesicu pakujem mu sendvič. Sipam Drkiju svežu vodu. Dodajem još dve plastične posudice sa hranom u svoju već pretešku torbu. Vraćaju se iz šetnje i vreme je da ubedimo Drkija da ćemo se, kao i svakog drugog dana, vratiti kući i da mu nekom podvalom odvučemo pažnju i iskrademo se iz stana.

Posle dva ležeća, zaustavljam auto, ljubim ga u još uvek dečiji obraz, koji još uvek miriše na napolitanke i poželim mu dobar dan u školi. On mi uzvraća poljubac i pita da li posle treninga možemo u bioskop. Potvrdno mu odgovorim, a on mi kaže : „Volim te, Šnackana!“ Bulevar Nikole Tesle je pust i prohodan. Senke drveća se maze sa asfaltom, a sa zvučnika, kroz blagi šum, ide Road to Mandalay. Sa lakoćom nalazim parking.

Budjenje

Imam puno posla, ali sve ide po planu. Osmehujem se nasmejanim ljudima. Osmehujem se ljudima koji nisu nasmejani, a oni se postide svoje mrzovolje, pa se i oni nasmeju. Iz obližnjeg školskog dvorišta dopire graja dece koja su na velikom odmoru. Za par dana je rođendan koleginici, pa se domunđavamo čime da je iznenadimo i radujemo se parčetu torte na taj dan. Bliži se kraj radnog vremena i srce mi poskakuje jer idem na trening.

Lagana šetnja do teretane, proveravam da li je dan u školi bio zaista dobar i da li je Drki išao drugi put u šetnju. Sve je u redu. Novi nalet energije jer imam veliko i dobro dete na koje mogu da se oslonim. Opet osmeh i nasmejanima i namrštenima, opet sve po planu. Wi-fi radi perfektno i biram muziku za trening. Slušalice mi ne ispadaju, sve sprave su slobodne i ništa mi nije teško, a svaki pokret osećam gde treba. Iz veselog pod-prostora teretane, dopire miris ovsenih palačinki sa medom i suvim grožđem. Ok, ne oseća se med i suvo grožđe, ali ja znam da su sa medom i suvim grožđem jer mene čekaju. Širok osmeh i mah sa velikih stepenica. Sve je u redu. Sve radi kao mehanizam švajcarskog sata.

Red i mir

Dok ulazim u auto, mama me zove da mi kaže da je tekst od jutros sjajan i da nam je skuvala ručak za sutra. Po običaju se raspričala o svemu i svačemu. Ja već vozim, pa pokušavam da joj to saopštim tako da ne budem gruba.  Nakon trećeg puta, prihvata da nastavimo razgovor kad stignem kući. Ulazim u stan. Drki hrče. Junior igra neku igricu. Završio je sa domaćim i učenjem, ali je čekao mene da ručamo zajedno. Lupkanje šerpe prekida Drkijevo hrkanje i za tili čas, šašavi Francuz opet bulji sa crvene staze u pravcu iz kog dopire miris hrane. Kada bi jeo koliko želi, taj pas bi imao sto kila. Sapliće me na putu do frižidera i počinje da trči kao sumanut u krug po dnevnoj sobi, neartikulisano grokćući. Nabasa na svoju krpenu loptu u toj jurnjavi, zaboravlja na hranu i odlučuje da se posveti njenom uništenju.

Odlaze treći put u šetnju, ovaj put u pratnji drugara iz razreda. Spuštam glavu na šarene jastuke na trosedu, pijuckam čaj i čitam načetog Jaloma. Od kako ne pušim, više mi kafa u poslepodnevnim časovima nije interesantna. Uskoro će vreme za trening. Opet se treba nekako iskrasti iz stana da Drki ne pošizi.

Obavila sam kupovinu za vreme treninga i uputili smo se u bioskop. Šaljiv film sa Žan Renoom. Pravi izbor. U povratku srećemo dragu osobu koja ima lepe novosti. Srećna sam i smejem se bez razloga, sa gomilom razloga. Topao tuš i topao krevet. Drki večeras odlučio da spava na mojim stopalima.

 

Kad me uhvatiš zamišljenu. To je. Maštam o ovakvom danu.

Oproštajno pismo godišnjem dobu

Miris leta u odlasku

Jutros sam na sebe morala da navučem : potkošulju, majicu, donji deo trenerke, čarape koje ne otkrivaju zglobove, duks i prsluk. Sve to, samo da bih otišla da kupim cigarete. Kako sam kratkovida, ponela sam i kišobran, jer mi se učinilo da i dalje pada kiša. Nije bilo ljudskih bića na vidiku da mi (ne)nošenjem kišobrana ukažu na isto. Kakav preokret u odnosu na krpasto ‘aljinče i japanke.

Bez preterivanja, na tri sekunde sam osetila miris mokre zemlje, isti kao onaj koji pamtim sa primorja. Prekratke tri sekunde. Lepo je kad miris vrati lepo u sećanje. Beograd više ne miriše. Ni na šta. Beograd je toliko zauzet radom, odlaskom i povratkom sa rada, proizvodnjom i potrošnjom i on više ne može da postigne da miriše. Tužno je to. Imam lipu ispred prozora, a gotovo da ne mogu da osetim taj miris kad cveta. Imam od kiše vlažnu zemlju u poznom septembru, ali sam jedva uspela da ukradem malo podsećanja na detinjstvo. Samo mirišu pekare i sagorevanje goriva, samo miriše rad. Željna sam da grad miriše na sreću, uspomene iz detinjstva, ljubav i život. Ja volim da zamiriše nešto, da podseti na nešto drugo, da zaboli ako treba, samo da se osetim živom. Kako se osećaš kada miris ne osećaš? Kako se sećaš? Da li lakše zaboravljaš?

Zadnje sedište automobila. Leto i otvoren prozor. Vozač pali cigaretu. Taj miris, to je vožnja kroz kanjon Morače. Ja imam manje od 10 godina i moj tata je moj heroj. Malo pakovanje vlažnih maramica, plave boje sa slikom mečeta u pelenama. Otvorim samolepljivu traku i gurnem nos u prorez. To je februar 2007. godine i ja sam upravo ugasila cigaretu u toaletu porodilišta pokušavajući da suzbijem tremu pred prvi susret sa svojim sinom. Plaši me činjenica da jednog dana te maramice mogu da nestanu iz prodaje. Pita od jabuka sa dosta cimeta. Dečija bolnica „Olga Dedijer“. Imam upalu oba plućna krila i moja mama je daleko. Cimet bez pite od jabuka. Uh. Izbegavam da guram nos u cimet.

Miris kraja

Sutra je prvi dan jeseni. Sad će, hteo – ne hteo, Beograd da zamiriše na pečene paprike. To je u redu. To je bolje od cimeta. Paprike su jesen, a jesen nosi kišu. Kiša pere ulice. Opraće leto sa njih. Ne pere ljude, ali opraće cimet. Nadam se.

 

 

NEWSLETTER

PRIJAVI SE!

Prijavi se na moj newsletter i ja ti šaljem obaveštenje uvek kada objavim novi članak.