Misao

Odakle mi ovo sećanje

Nešto sam nostalgična ovih dana. Čudno nostalgična. Kao da sam naprasno saznala da je ovo, jedno leto, koje

Razmaštavanje na obali mora

Imam osam, devet, možda deset godina. Daleko sam od svog rodnog grada više stotina kilometara. Okupala sam se

Pesma kosi, pesma vodu nosi

Pesma je Lepa Brena Stavimo na stranu to što sam bila jako ljuta zbog toga što su moji

Elizabeta, poker i blekdžek

Elizabeta nije naše ime-tip a Dvoje zaljubljenih ljudi svojevremeno, čekajući svoje prvo čedo, odlučili su da dete neće nositi ime koje je u trendu, niti ono koje se oslobodilo iza neke babe, tetke strine, niti da će simbolizovati zdravlje, dugo čekanje, darivanje od svevišnjeg sleš neba. Tražili su posebno, retko i lepo ime svom prvom

Sada znam da ga volim

Volim Kada ugledam citat, ciničan u perfektnoj meri, iskopam iznošenu belu majicu iz ormana i crni gel za šaranje po tekstilu iz svoje kreativne škrinjice, pa u rano jutro dok čekam da voda za kafu proključa, napravim sebi novu, staru majicu i smirujem žabice u stomaku, koje cupkaju od nestrpljenja da je obučem. Volim. Kada

Šta radiš kasnije?

Dogodi se ponekad nešto, sitno, ni blizu bitno, pa poželim da uzmem jedan ruksak, spakujem u njega ono najvrednije, najvažnije, odem i živim ponovo. Sjebano je to što mi za najvažnije nije dovoljan ni kamion, a ne jedan ruksak. Gde može u ruksak da stane jedan mali koji više nije mali? Gde može u ruksak da stane cela ona i sve njene brige i izmišljeni problemi?

Doručak kod velikog vezira

Jaja Nije baš cik zore. Kasnim sa doručkom. Ne zato što ne stižem ili nemam šta da pojedem,

Morala sam

Razloga uvek ima, jel? Recimo da me, iz nekog sasvim opravdanog razloga, zanima kada sutra polazi prvi autobus iz Beograda za Rumu. Neka moja logika,ne tvrdim, ali osećam – ispravna, bila bi: nalazim telefonski broj autobuske stanice i pokušam da dobijem tu informaciju koja mi je, iz nekog sasvim opravdanog razloga,  potrebna. Osim toga, mogu

Robinzon je umro uzalud, ljudi

Zamisli da si sam. Nema ljudi oko tebe. Ni prijatelja, ni porodice, ni poznanika, nema nikoga. Čekaj… Nisam se lepo izrazila. Ima ljudi, ali to nisu „tvoji“ ljudi. Dakle, oni žive svuda oko tebe svoje živote o kojima ti ne znaš ama baš ništa. Prolaze svakodnevno pored tebe, ali ti se ne obraćaju za savet

Turbo je sezona

Da budem iskrena, nisam u životu sedela u kabini kamiona. Ni na suvozačkom, a kamoli na vozačkom mestu. Nemam predstavu koliko je to možda težak posao. Ipak, hajde da dozvolimo meni da maštam. Nalaziš se koji metar iznad zemlje, u ogromnoj, moćnoj mašini. Ako smo u detinjstvu bili ludi za Transformersima ili Moćnim rendžerima, onda je ovo na neki način

NEWSLETTER

PRIJAVI SE!

Prijavi se na moj newsletter i ja ti šaljem obaveštenje uvek kada objavim novi članak.