Monthly Archives: decembar 2019

TROPIKARIJUM – Zvrk po imenu Srđan i rat na igralištu vrtića

Kuvano žito u obloj, metalnoj šolji sa drškom. Gusta, crna, kovrdžava kosa vaspitačice Vide i maljave nausnice vaspitačice Mileve. Roze kutijica sa sitnim, belim tabletama, zaobljenim na rubovima, koje su nam svakodnevno delili posle spavanja, tako što bi jedna od njih stala na vrata sobe, a mi deca bi, jedno po jedno, prilazili, formirajući red za sledovanje vitamina D. Između poklopca kutijice i sitnih, zaobljenih tableta, komadić vate.

Ružnjikave patofne na čičak i platnena torba sa likom Pink Pantera. Kupus salata sa kojom smo se igrali igre zvane „ovo je slika kada“. Ta igra se igrala tako što se podigne što veći i duži komadić rendanog kupusa i smisli što bolja fora koja će poniziti drugaricu ili druga iz vrtića, a onda se kaže, na primer, „ovo je slika kada je Tanja pala u blato i morala da bude ceo dan u vrtiću u gaćama“. Svi bi se cerekali kao nenormalni, uključujući i Tanju, bez da se zaista uvredi, a onda bi ona preuzela kupus, i tako sve dok Vida ili Mileva ne popizde i igra ode dođavola. Moja sećanja na vrtić.

Srđan Zvrk, agresivni i veliki Dalibor i Milanče Dinić. Moje simpatije iz vrtića.

Možda su ga Zvrk zvali roditelji, pa se nadimak preneo i u vrtić, a možda su ga tako samo zvale vaspitačice, bez da su to znali njegovi roditelji, stvarno se ne sećam. Sećam se da je taj Zvrk imao krupne gornje jedinice, nakostrešenu crnu kosu i rupice na obrazima. Živahne, crne oči uokvirivale su isto tako crne, duge trepavice. Još se sećam da je tada bio za nijansu niži od mene i svih ostalih dečaka iz grupe, a čini mi se i da je imao neku govornu manu, ali ne i koju. Možda je šuškao, a možda ipak kotrljao r. Možda sam i izmislila to. Sećam se i toga da nikad nisam bila načisto sa tim da li sam i ja njemu simpatija ili ne, jer jedan dan se činilo da jesam, a drugog već i nije bilo tako jasno. Zato sam simpatisala i druge.

Dalibor je imao smeđu kosu i svetle oči. Krupan dečak, ako ne i najkrupniji u našoj grupi. Moguće i u čitaavom vrtiću. Za razliku od Zvrka, koji je bio simpatično neposlušan, na Dalibora su se vaspitačice ozbiljno ljutile. Stalno je bio u kazni, a vrlo često je ta kazna podrazumevala i odlazak u drugu grupu, gde je nadležna bila neka jako stroga vaspitačica, koje smo se svi plašili. Njenog imena se ne sećam.

Ne znam da li je to moguće sa tako malo godina, jer ipak govorimo o predškolskom uzrastu, ali rekla bih da je Dalibor meni bio simpatija samo zato što sam ja bila njemu, a smetala me je nesigurnost jer je simpatisanje sa Srđanom bilo na staklenim nogama. Da se razumemo, niko nikada u vrtiću nije pričao o tome otvoreno, ali se opet, sve znalo.

Mene su roditelji izvodili iz vrtića najkasnije do pola četiri, nakon što bi završili sa poslom. Jednog dana, iz nekog, i tada i sada, meni nepoznatog razloga, ostala sam u vrtiću duže, a kako je bilo lepo vreme, vaspitačica je nas par, koji smo ostali da čekićamo posle četiri, izvela napolje. Na grbavom igralištu, sa ponekim travnatim žbunićem i metalnim penjalicama, sa kojih se dobrim delom skinula farba, igrali smo se rata između Nemaca i Partizana, dižući gustu prašinu do iznad svojih glava. Ova igra je izgledala potpuno haotično, jer smo svi u toku nje zaboravljali kojoj strani pripadaju drugi, a dešavalo se da i za sebe zaboraviš. Uz to, trčalo se gore-dole, levo-desno, uz povike partizanske hajke, izmišljene nemačke reči i neizbežno „ta ta ta“.

Veliki Dalibor, najveći Partizan među Partizanima, srušio je Švabu Milančeta u zemlju i neobično grubo za naš uzrast, počeo da ga maklja, tako da je nežni Milan počeo da moli za milost, a na kraju se čak i rasplakao, jer je bio u beloj majici i svetlim bermudama, a fleke od zemlje se nisu mogle prebrojati. Mislim da se Milan nije plašio da će ga Dalibor povrediti, već se plašio kako će se provesti kod kuće sa toliko zemlje na, jutros, čistoj odeći. U tom trenutku, mrzela sam tog džombastog siledžiju Dalibora, a imala sam novu simpatiju. Milančeta.

Dinić Milana su zvali Milanče zato što je bio duša od deteta. Talasasta, smeđa kosa, uvek uredno začešljana. Svetao ten i jedan mladež nalik mrljici od čokolade na obrazu, bliže oku. Tople oči, koje su uvek nekako zamišljeno gledale kroz sve nas. Ako je recimo, Zvrk danas fudbaler, Dalibor izbacivač na vratima kluba, Milanče je onda garant pesnik.

TROPIKARIJUM – Željkin brat kao Broz i banana split

Banana split

Autobus broj 18, koji vodi do centra, do pazara i autobuske, uvek se čekao dugo. Tu, na Trsteniku, sa pogledom na Brač, kao na kamen privremeno je sela, pa ostala zauvek, zgrada u kojoj je stanovala moja baka. Braće Borozan bilo je ime ulice nekad, Šime Ljubića je sad. Na početku ove, slepe ulice je kuća poznatog plivača, izgledom pomalo kao pala s marsa, od stakla i kamena, među zgradama socijalističkog realizma, od betona i još malo betona. Sa desne strane, niz identičnih, porodičnih kuća od dva sprata, sa privatnim parkingom i pogledom na otok, koji se ne može platiti. U jednoj od njih živi moj zet, ali tada to ne znam jer njegova žena još nije ni prohodala valjano. Sa leve parking i prolaz kroz zgradu, kojim se stiže do portuna. Vrata portuna su nekad zaključana, nekad ne. Kada jesu, zvoni se na parlafon pa će već neko otvoriti. Škale od mermera boje slonove kosti, a na svakom odmorištu izmešu spratova uramljena grafika ili akvarel sa motivom mora i ukrasna biljka debelog, mesnatog lista, tamno zelene boje. Četiri sprata bez lifta. Na četvrtom, veliki stan, sa francuskim balkonima i stolicom za ljuljanje, miriše na tek pečenu orahnjaču.

Ne idem još uvek u školu i rat nije još uvek počeo. Dolazim u Split sa mamom, družim se sa rodicom i rođakom, a baka me hrani vrućom juhom, polpetama i već pomenutom, orahnjačom. Dok ona to sve kuha, prži i peče, mi smo van, pred portunom, sa Željkom, Josipom i drugima iz ekipe.

Uvek sam mislila, čak i kad sam počela da učim engleski, da je banana split nastala tu, u Splitu, i tako dobila ime. Kao što sam i bila zbunjena zašto je Bar, i grad u Crnoj Gori, i lokal u kome se pije alkohol.

Željkin brat Josip

Imam simpatiju u vrtiću, ali kakva vajda od nje, kad je u vrtiću, a ja u Splitu. Nije da sam ga tražila, sam se pojavio. Vukljao se nezainteresovano za sestrom Željkom po ulici. Moja rodica je sa Željkom igrala lastike, a ja nisam znala lastike. Mi smo kod kuće, u Beogradu, igrali lastiš, pa mi nije preostajalo ništa drugo nego da simpatišem Josipa. Iskreno, nije mi se baš urezao u sećanje, ali eto, bar mu pamtim ime. Možda bih još mogla i da potvrdim da je zasigurno bio stariji od mene. Sasvim sam sigurna da je izgledao baš kao Josip. Išlo je uz njega to ime, sto puta bolje nego uz Broza.

Počeo je rat i Split me nije video osam godina. Krenula sam u prvi razred i simpatisala neke domaće dečake. Moja je rodica postala glumica i više se nije igrala lastike. Nikada nisam videla Josipa i Željku, a ni čula o njima nešto. Ni ono banalno, Željka se udala za nekog Hercegovca, ima dvoje dice, a Josip se kocka u Švicarskoj, još se nije oženija, šta god…

Pitaću idući put kad odem da li se neko seća Josipe i Željka i šta je sa njima danas. Ček, jel Josipa i Željko, ili Željka i Josip? Ajme, a ja kažem malopre, kako mu bar pamtim ime.

 

 

Ko zna zna, ko ne zna – dva

Ko zna zna

Kako da vam to kažem?

Niko ne zna sve o svemu. Niko ne zna ni sve o jednoj stvari, jer se menjaju okolnosti, dolaze nova istraživanja i njihovi rezultati…

Ima par pokazatelja da za nešto možete da tvrdite da znate pouzdano i da stanete iza tog svog stava. Umerenost je uvek zdrava. Osećati se dobro u svom telu i u glavi je zdravo. Biti srećan je zdravo.

Tu bih stavila tačku na raspravu (ili čarapu u usta, u zavisnosti od količine iritantnosti) o tome kako ja znam da je to dobro za mene (kao i za moje dete, kako ono veće van, tako i ovo manje unutar stomaka i ostale kojima kuvam, pečem, dinstam, a izbegavam da pržim).

Evo me tako, kako sita, zadovoljna i zdrava, pišem još jedan recept za nekonvencionalan kolač.

Zna li se i šta danas pravimo?

Jeo mi se brauni.

Mogao je ovo i biti brauni, da se zna. Jedna neverovatna stvar je preokrenula recept u drugom smeru. Nemam kakao u kući. Nije da nemam gde da kupim, ali stomak mi onemogućava brzinsko oblačenje i obuvanje i napolju je minus drugi dan za redom ove jeseni. Nikako mi se ne ide po taj kakao.

Više mi se ne jede brauni.

Pardonirajte, pravimo brauni drugi put. Danas ćemo napraviti neke čokoladne mafine sa lešnikom. To me podsetilo na detinjstvo i na čokolino, koji će se uskoro, ponovo konzumirati u našem domu (čitaj: svi redom ćemo da se grebemo kod Vanje za zaslađenje uspomenama o bezbrižnosti u obliku instant kašice).

Čokolino mafini (low carb)
  • 100 g sitno mlevenog pečenog lešnika
  • 40g Full Pack Nutrition čokoladne smese za low carb palačinke
  • kašičica sode bikarbone
  • prstohvat bibera, soli i cimeta na vrh kašičice

Sve ovo sam u blenderu dobro izmešala, pa nastavila da dodajem sastojke redom.

  • pola srednje velike tikvice
  • dva žumanca (belanca odvojiti i umutiti u čvrst sneg u posebnoj posudi)
  • pola poklopca Huxol zaslađivača (slobodno stavite više, nije bilo dovoljno slatko)
  • 30 g lanenog brašna
  • 25ml kokosovog ulja

Prethodno nabrojane sastojke dodavati, jedan po jedan, u blender i miksati dok se ne dobije homogena, čokoladna masa.

Posebno umutiti dva belanca u čvrst sneg, pa ručno umešati sa čokoladnom smesom.

Rernu sam ugrejala na 200 stepeni, ali sam spustila temperaturu na 150 kada sam ubacila kalup obložen papirnim korpicama.

* ne znam da li je do smese ili do ovih konkretnih korpica za mafine, ali se nisu lepo skidali sa kolačića, pa savetujem da koristite silikonske kalupe koji nikad ne omanu sa nekonvencionalnim kolačima ili bar upotrebite korpice na kojima egzaktno piše da služe za pečenje.

Pekla sam 15-ak minuta i nije moglo bolje da bude – sočno, meko i pečeno sa svih strana!

Vanja se sve vreme zahvaljuje

Dok ja pišem, bebe u stomaku (sa radnim, a sigurno i trajnim nazivom Vanja) se zadovoljno vrti. Kažu učeni ljudi da se bebe u stomaku posebno raduju ukusu slatkog.

To otvara temu „kako nešto što raduje bebu u stomaku spada u najveće doktorsko ne u trudnoći“. Slatka je i jabuka, slatka je i ovsena kaša, slatko je i sve ono što nije slano, ljuto, previše začinjeno, pa zato, ne tešite se da se možete trovati belim šećerom za dobrobit bebe koja raste u vašem stomaku.

Sutra ulazim u osmi mesec, pa smem da tvrdim da se zna kad je mali iz unutrašnjosti srećan zbog onoga što unosim u sebe, kao i aktivnostima koje nam serviram jer nikako ne mogu da ležim, čitam i buljim u tv. Sad je srećan. Sa njim i ja.

Podelili smo sa velikim bratom i tatom 10 komada, koliko je ispalo. Po tri njima, po dva nama. Bez reči, mi se računamo kao žena i po. Potrefilo se da imam bezkalorijski toping od čokolade i Oppo sladoled od vanile, pa je kompletan doživljaj bio za desetku.

NEWSLETTER

PRIJAVI SE!

Prijavi se na moj newsletter i ja ti šaljem obaveštenje uvek kada objavim novi članak.