Monthly Archives: januar 2018

Sama sam na strani 34.

Zdravo, ja sam Dijana.

Ne verujem u bajke i plašim se ljubavi. Imam nešto da vam kažem.

Iako je sve u početku izgledalo drugačije,drugačije od svakodnevnog, pomalo nerealno, ja se nikad nisam oslanjala na holivudske preokrete i hepi end smeće. Nema bajki koje voze same od sebe, ljudi. Bajku moraš da stvoriš, sa svoje dve ruke, sa gomilicama i gomiletinama truda, nadljudskim naporima, odricanjima, gutanjem raznoraznog, teško svarljivog đubreta. Kada to sve uradiš, okreneš se za sobom i shvatiš da su prošle godine, onda to ne može ni da bude bajka. To je onda mučno stečena zasluga, imaš lep život i sreću zato što si se polomio svake godine po sto puta da to na kraju tako izgleda. Zaključak: nema bajki, ne postoje . Ful stop.

Ja sam ono što želim

Tišina, spokojna i prijatna. Pogled. I bilo je dosta. Pomoć, korisna i nenametljiva. Hrabrost, umerena i simpatična. Direktnost, uvek poželjna. Autoritet, ono što mi je očigledno potrebno. Nežnost, neusiljena i iskrena, iako je nisam očekivala. Pažnja, pa svi je volimo. Strast, podignuta iz mrtvih.  Razgovor, interesantan i živ. Strah, jer nije moguće. Potreba, jer kome nisu potrebne lepe i prijatne stvari i ljudi.

Jel’ da da deluje kao bajka? Eh, videćemo. Ja sam do kraja skeptična.

Moje sestre Akvata, Andrina, Arista, Atina, Adela, Alana i ja smo bića iz bajke. Ispričaću vam nešto što nas muči.

Naši životi su dosta jednolični. Čak nismo u mogućnosti ni da ih živimo u kontinuitetu. Tek kada neko otvori knjigu koja govori o nama, mi udahnemo sitno, protegnemo se i, što je najgore, proživimo malo istog scenarija kao i svaki prethodni put. Prilično dosadno, zar ne?

Kako knjiga uzima mene, Arijel, kao glavnu junakinju, imam tu sreću da osetim malo prave ljubavi. Naravno, ako se vama u toku čitanja ne prispava i sklopite knjigu pre nego što dočekam tu ljubav. Ne, ne treba se uzrujavati oko toga zbog mene. Nije da mi ne prija, ali isti princ od 1837. godine! Da vam i ne spominjem koliko je dosadan kada nemamo publiku. Nekako se udrveni, kao da i nije princ, nego kakva stolica. Na 121. strani ja, na 122. on. Vi zatvorite knjigu, a on se zalepi za moje lice i ne mrda se tako dok vi ponovo ne otvorite knjigu. Uvek je isto obučen, nikada se ne kupa, niti se brije, a da vam ne pričam da je jedino cveće koje sam ikada imala samo bidermajer, i to uvek isti, na kraju priče, ako vi uopšte dogurate do kraja naše priče. Stalno ponavlja jedno te isto, kao pokvarena, gramofonska ploča i svaki put zaboravi ko je njegova prava ljubav, pa se iznova ubeđujemo.

Može i gore

Budite srećni što sam vam se ja obratila, jer moje sestre, oh, one tek imaju tužne priče. One samo pevuše i raduju se mojoj ljubavi, a same je nikad nisu osetile.

Prinčevi su bljak. Dosadni i uštogljeni. Ako mene pitate, pravi muškarac mora imati neku manu. Mora biti bar malo nepredvidiv. Sve bih dala da izađem iz bajke.

 

01.03.2013.

Beograd

Ovce su da se pitaju

Pažnja, pažnja, ovce zasedaju

„Drage Ovce, molim vas za tišinu.

Okupile smo se danas ovde da pomognemo našoj prijateljici Lepavi u teškoj životnoj dilemi, zapravo trilemi. Kao najstarijoj, čast mi je da otvorim ovaj naš skup i ponudim vas čajem, kafom ili narandžastim alkoholnim napitkom koji je, naravno, donela Jefimija. “ – izgovorila je Milanka u jednom dahu.

Svake godine, bez unapred određenog termina, grupa ovaca, dugogodišnjih prijateljica, okupljala se da bi rešila neke probleme koji su u međuvremenu nastali ili jednostavno da bi se dobro ispričale. Ove godine, grupa je sazvana vanredno zbog isto tako vanredne situacije.

Lepava

Centralna ličnost naše priče je mala, simpatična ovca krupnih očiju i meke vune. Malo bleji, ali je uvek bila omiljena u stadu. Lepava je dobrodušna ovčica, koja je uvek spremna svima da pomogne, možda i malo naivna. Lepava nije slučajno dobila takvo ime. Bila je najlepše jagnje kada se rodila i ostala isto tako lepa do dana današnjeg. Redovno ide na jogu, pase samo najfinije travke, a vodu pije isključivo sa planinskog izvora. Ona čita Dostojevskog i Hesea, voli šah i plaši se letenja.

Jefimija

Jefimija je Lepavina prijateljica iz Liceja. Ona je crna ovca. Ona je jedina crna ovca u ovoj grupi. Ona je i zaista „crna ovca“ ove grupe. Jefimija je krupna, pomalo nespretna ovca, dubokog glasa i vrlo gromkog smeha. Iako na prvi pogled deluje grubo, to je samo njena spoljašnjost. U dubini duše, ona je nežna i vrlo osećajna ovca. Jefimija nikada ne bi povredila niti jedno živo biće. Voli izlaske, glasnu muziku, koktele i spavanje do podne. Obožava sudoku i nada se pravoj ljubavi.

Milanka

Duplo starija od svih ostalih ovaca iz grupe. Milanka je Lepavu upoznala na kursu dekupaža. Ona je dosta kompleksna ovca, željna prijateljstva i priznanja od strane drugih. Vrlo je sklona pametovanju i neargumentovanom nabeđivanju sa drugim ovcama iz grupe, a njene mane i loše strane vide svi osim male Lepave. Povrh svega, ona je ipak dosta duhovita, a ukoliko je raspoložena zna da bude od velike pomoći. Pamti sve važne i nevažne datume, velike stvari i najsitnije detalje, imena i brojeve telefona i gomilu drugih nepotrebnih podataka. Od Milanke se može očekivati malo neprijatnog bockanja i podbadanja, u svakom trenutku. Njene godine ne dozvoljavaju da se po lepoti poredi sa ostalim ovcama, ali sve i da je ubacimo u neku vremensku mašinu, i dalje bi bila najmanje privlačna ovca od svih.

„O čemu se radi draga moja?“ – upitala je Jefimija.

„Ne mogu da se odlučim.“ – pokunjeno je odgovorila Lepava.

„Po kom pitanju?“ – upade u razgovor Dušanka.

„Po pitanju ovna.“ – iako nepozvana, odgovorila je Milanka.

„O bogo moj“ – uzdahnu Dušanka, „još jedna kosmopolitan tema.“

Dušanka

Lepavina prijateljica iz Jagnjeće škole. Ona voli modu i operu, voli suši i pozorište, voli skupe pašnjake i uvek očijuka sa čobančićima. Ponekad i sa ovčarskim psima. Da bi ironija bila veća, Dušanka je već godinama srećno udata i tvrdi da ključ njene bračne sreće, leži upravo u toj nesputanosti i osećaju slobode. Ima jedno jagnje, a nada se i drugom. Vitka, zgodnih nožica i elegantnog hoda, sa manirima prave ovce, Dušanka može odati utisak nezainteresovane, ponekad neduhovite ili čak dosta konzervativne ovčice, ipak to bi bio sasvim pogrešan utisak. Na njihovim okupljanjima, neki od najradikalnijih stavova dolazili su baš iz njene blejalice. Sama Jefimija, umela je da bude šokirana, čak.

Već duže vreme, računajući u godinama, Lepava je gajila nežna osećanja prema jednom ovniću. Iako je ona potpuno drugačije doživljavala situaciju, situacija je zapravo bila takva da su se njihova nežna osećanja u kontinuitetu mimoilazila. Kada bi „bacila oko na njega“ on je bio zauzet pametnijim poslom ili trenutno zagledan u neku desetu ovcu. Kada bi on naime, shvatio Lepavine signale, ona je već bila na samom kraju još jedne faze u kojoj ga prevazilazi i pokušava da krene dalje. Tako u krug. Dok je Lepava smatrala da on nije njena idealna polovina, Milanka je mislila da je po ovom pitanju potrebna istrajnost, a Jefimija opet, da to nije prava ljubav i da je u pitanju čisto gubljenje vremena.

Ovom ovniću, suprotstavile su još jednog mlađanog ovna, koji je za Lepavom bio potpuno lud, u toj meri da Lepava nije mogla podjednako ludovati za njim. Čitavoj grupi bio je veoma  drag, pa su najčešće navijale za njega, smatrajući da bi njihova uzajamna ljubav dozvolila konačno neke nove teme na njihovim sastancima, kako bi se odmorile od Lepavinih ljubavnih lavirinata.

Iznenada, da bi lavirint postao zamršeniji, odnekud se pojavio još jedan zgodni ovnić, slatkorečiv, šarmantan i obrazovan, na koga nijedna od njih nije bila imuna. On se baš u Lepavu zagledao. Trudeći se da sačuva svoj obraz, lomatao se oko Lepave i upinjao iz petnih žila da je osvoji i Lepava beše osvojena, ali nesigurna u svoj izbor.

K’o Amer i Rus

„Ja sam za to da im lupamo pluseve i minuseve. Pa po prostoj logici, onaj sa najviše pluseva je najbolji izbor. To ne može biti pogrešan način.“ – predlagala je Dušanka.

„Ali šta ako se oni svi trude da ostave što pozitivniji utisak, pa njihove vrline, tj. tvoji takozvani plusevi, nakon nekog vremena samo ispare?“ – bila je zabrinuta mala Lepava.

„Ništa Lepa, onda ti ne gine samoća puna dilema.“ – nestrpljivo joj odbrusi Dušanka.

„Duška, vrlo si surova, uzmi malo čaja i keksića.“ – pokušala je Genoveva da umiri Dušanku.

„Jefimija, ne misli ona valjda zaista tako?“ – trepnu mala Lepava gledajući u Jefimiju.

„Ma, ona nema pojma koliko je teško naći pravu ljubav, pošto je ona imala više sreće nego bilo koja ovca na planeti.“ – odgovorila joj je Jefimija.

„Ih, baš nam se ona usrećila. Ovaj njen malo, malo pa iza brda.“ – promumla Milanka, u svom prepoznatljivom stilu.

„O, Milanka, ja sam se već zabrinula da si bolesna. Srećom, sve je u redu, i dalje si zajedljiva kao što smo navikli.“ – odbrusi joj Dušanka, veštački se nacerivši.

„Dobro, vas dve, nije to cilj okupljanja,“ – javi se Jefimija, „ja se ustvari slažem sa Dušankom, ne može da šteti taj metod plusića i minusića, daj da probamo.“

Genoveva

Još jedna ovca lepotica. Tako meka vuna, tako umiljate oči, tako lagan hod, miris opojnog poljskog cveća, koji je ostajao putem njenog razdraganog skakutanja. Zaljubljena u proleće, u sve životinje sa farme, u svaki kamen i stablo svog rodnog kraja. Bilo bi grubo reći da je Genoveva malo tupava, ali istina je da je najsporije kapirala od svih ovaca, a nekada je čak zahtevala i dodatna objašnjenja i višestruka ponavljanja. Genoveva i Lepava su najbolje prijateljice od detinjstva. Niko nije uspevao da nasmeje Genovevu kao Lepava, niti je Lepava mogla da donese bilo kakvu tešku odluku, a da se pre toga ne konsultuje sa Genovevom.

Na gotovs

Ovce razmeniše međusobno par pogleda i odluka o primeni Dušankinog sistema je jednoglasno prihvaćena. Srkunuše po gutljaj kafe, čaja ili punča, neke od njih smotaše cigaretu od nane i dogovoriše se da Dušanka uzme list i olovku i počne da beleži zajednička zapažanja u vidu pluseva i minusa.

U prvih par minuta, mane i vrline, plusevi i minusi, prednosti i mane pljuštali su sa svih strana tako da Dušanka nije mogla da postigne da ih razvrsta na ovniće, a u nekim situacijama nije bila sigurna ni u to da li su određene osobine ostale ovce smatrale dobrim ili lošim. Nastao je opšti metež, ponegde je počelo i da varniči i Duška iznervirano zviznu, kao kočijaš, ne bi li umirila prijateljice i dobila trenutak njihove pažnju. Kada su je razrogačenih očiju i poluotvorenih usta, jer su taman zaustile da još nešto izbleje, sve četiri pogledale, ona se izbeči u njih upitno, šireći prednja kopita, a zatim mašući papirom, kako bi im pokazala nemoć u pogledu hvatanja njihovih misli po livadi.

„Izvini, zanele smo se. Naravno da ne možeš da pohvataš sve.“ – oborenih okica reče Lepava.

„Pa kad je spora kao puž, a misli joj iza brda.“ – gricnu Milanka.

Dušanka zaškilji očima u Milanku, koja se sva istopi naprasno, trepćući i uvijajući se na panju.

„Okej, hoćeš ti da pišeš, zla babo?“

Milanka odglumi šokiranost širom otvorivši usta i spuštajući olabavljeno kopito na grudi, kao da tim gestom pita

„Ja zla?“

Zatim shvativši da je možda malo preterala, izvini se Dušanki i reče da se neće ponoviti i da treba da nastave sa započetim poslom.

Dušanka se prihvatila ponovo papira sa tabelom tri puta dva, a zatim izložila plan glasanja. Svaka ovca će, po redosledu sedenja, s leva na desno, dobiti priliku da kaže o svakom ovniću nešto što smatra njegovom dobrom i nešto što smatra njegovom lošom stranom, a ukoliko se kasnije seti još nečega, sačekaće da ovca koja trenutno ima reč završi, pa da to doda. Sve su se složile, a Lepava je prosto bila previše uzbudjena tom dobrom organizacijom, pa je na momente izgledala kao da više nema nikakvih problema.

Jedna po jedna, nizale su svoja mišljenja ushićene ovce, Dušanka je beležila i beležila, čak je morala da okrene i drugu stranu lista, a onda kada su posle višesatnog aneksiranja i ispravljanja, zaključile da više ništa ne može da se kaže, Dušanka objavi da sledi najzanimljiviji deo ovog njihovog sastanka.

Finale

Lepava i Genoveva ispustiše istovremeno dubok uzdah olakšanja, pa se tome i nasmejaše, a i na ostalim ovcama moglo se primetiti lagano opuštanje mišića, radost zbog obavljenog posla i zbog činjenice da su sigurno bar malo pomogle prijateljici. Sada su sve iščekivale sa nestrpljenjem, da Dušanka sabere i naglas pročita rezultat njihovog truda.

„Znate šta, ja moram iza žbuna, da piškim, i ne želim da pamtim ovaj važan momenat po ružnom osećaju bešike prepune Jefimijinog punča.“ reče Dušanka.

Niko od toga nije imao potrebu da pravi problem, pa čak ni Milanka, jer šta je značio još jedan minut, ili dva, naspram ovih par sati diskusije i razglabanja.

Dušanka spusti list i pisaljku na panj, i užurbano odskakuta iza najbližeg žbuna.

Iznenadan nalet jesenjeg vetra, podignu u svoj kovitlac Dušankin papir i odnese ga, na oči zabezeknutih ovaca, isprva par metara dalje, a zatim i do obližnjeg proplanka, gde se sunovrati u provaliju sa suvim lišćem, vetrovim saputnicima. Ovce se pogledaše i ostaše skamenjene u tišini.

Sada negde tamo, neko gleda u naše plus-minus papire i zna ko je naša idealna polovina.

Bilo bi super jednostavno da nam dostavi taj važan dokument poštom ili mejlom.

Ali to nije život. Život ne treba da bude prost. To nije zanimljivo.

 

 

27.03.2013.

Beograd

Ko to tamo kašlje

Deja Vu

Rahela užasno kašlje par nedelja unazad. Nisam u stanju da se koncentrišem na naš razgovor od tog njenog  ružnog, ružnog kašlja. Nisam je pitala da li ima još nekih simptoma bolesti, niti sam sama primetila nešto, osim da i dalje puši istim intenzitetom. Nikada nisam bila pušač i ne razumem pušače i tu njihovu strast. Po meni je to nedostatak volje i slabost.

Mati

Matilda je užurbano koračala ulicama Zemuna. Nije žurila nigde, ona je jednostavno uvek tako hodala, užurbano i pomalo kao muva bez glave. Ona je ona žena, sposobna, ali u isto vreme, dosta loše organizovana, pa mora uvek brzo da hoda, jer njeno vreme nekako curi i nestaje, a da ni ona sama ne zna gde i kako. U danima kada joj je nešto dodatno opterećivalo misli, a to je za Matildu bila dosta česta pojava, njena rasejanost dostizala je svoj vrhunac.

Zaboravila bi jednu rukavicu na kiosku, kad bi je skinula da plati „Politiku“, zaboravljala je tu istu „Politiku“ na pijačnoj tezgi dok je plaćala jaja, izgubila bi kišobran u autobusu i tome slične stvari. Onda bi se dodatno uzrujala time što je zaboravna, prisetila bi se pokojne tetka Milijane koja je imala Alchajmera, pa bi se osim za sebe, uplašila i za Dubravku i Olega. Takva je Matilda. Večno zabrinuta i uplašena, nikada previše opuštena.

Dubi Du

Dubravka danas puni trideset i dogovorile su se da ručaju sa Olegom u jednom finom restoranu na reci. Dan je tmuran i siv, ali dosta topao za ovo doba godine. Pozvala je tog jutra telefonom Rahelu u nameri da je nagovori da im se pridruži na ručku, kao njena najbolja prijateljica, a i Dubravka ju je oduvek jako volela. Iako je znala da će je odbiti jer se zadnjih dana nije najbolje osećala, mislila je da vredi pokušati. Pre toga je naravno, pozvala Dubravku da proveri da li je to po njoj u redu, jer je njena Dubi, njena sušta suprotnost. Drago, izuzetno lepo, ali jako ćudljivo biće. Rahela nije došla na ručak, iako joj se baš Dubravka najviše radovala.

Oleg

Oleg je crtao po salvetama crnom hemijskom olovkom, koju je Dubravka izbunarila iz torbe. Njemu je, osim u toku jela, u restoranima uvek bilo jako dosadno. Dubravka je na to navikla već, i kada nema nekog improvizovanog pribora za crtanje, uvek je tu igrica na mobilnom telefonu, ili se na brzinu organizovana pantomima, na slovo na slovo i slične animacije za poneti.

Oleg ima šest godina. Sledeće godine kreće u školu. Dobro i pametno dete. Poslušan, ali opet šarmantno vragolast. Dubravka ga je rodila kada je imala dvadesetpet godine. Kada je imala dvadesetsedam već je bila razvedena. Naivan mladalački izbor, čije je posledice, smatrala je, razvodom ublažila makar upola.

Rahela?

„Neće doći, ne oseća se dobro zadnjih dana. Zamolila me je da ti se izvinim u njeno ime.“

„Ma ok…ali šta je sa njenim zdravljem?“

„Lekari su joj rekli da je u pitanju nekakva atipična upala pluća.“

„Atipična upala pluća?“

„Da.“

„Zvuči poznato.“

Dubravka se danas probudila bez budilnika. Vikend je Oleg obično provodio kod oca i ona bi imala priliku da se naspava i radi šta hoće. Protegla se i zatim spustila ruke na grudi. Jedna vlas kose koja joj se zavukla u gornji deo pidžame zagolicala ju je, i ona se brzo počeša, malo grublje, pritisnuvši desnu sisu. Na momenat joj se učini da je napipala nešto neprirodno tvrdo, i vrati šaku da bolje opipa. Bilo je tu. Nešto dosta krupno i poprilično tvrdo. Prvo se uplašila, a onda je premotala najmanje pet logičnih objašnjenja i umirila se. Takva je bila Dubravka, Matildin negativ.

Dubi je mlada, lepa žena, svetle puti i tamne kose. Tata ju je često poredio sa Snežanom iz bajke, kosa boje abonosa, sneg bela koža i usne crvene kao krv. Na sve to, Dubi ima prozirno plave oči, duboke i bistre. Kada je dobre volje, bilo je lako sa njom. Zapravo, bilo je divno biti joj dobar i odan prijatelj ili partner, ali je imalasvoje kriterijume za lojalnost i tako često bivala razočarana, i postajala gruba i nepodnošljiva. Dubravka zna da da mnogo, ako joj se mnogo pruža.

Sanja

Opet je bio vikend i Oleg je opet bio kod oca. Napolju je ceo dan lila kiša kao iz kabla. Sunce se nije usudilo ni da pokuša tog dana bilo šta. Dubravka je loše sanjala, a to je značilo i da je loše volje. Njeni snovi su česti, vrlo živi i uvek u boji. Ukoliko bi sanjala da je poljubila nekog druga iz rareda, ona bi se taj dan zaista osećala kao da je zaljubljena u njega. Ako bi sanjala da ju je neko povredio, ona je taj dan zaista osećala ljutnju prema toj osobi. Najčešće se sećala svojih snova. Danas nije mogla da se seti. Nije se ni trudila, jer je po samom raspoloženja zaključila da nije neophodno da se priseća nečega ružnog. Nije ni popila prvi gutljaj jutarnje kafe, kada je zazvonio telefon.

Ružno

Mama. Matilda. Uznemirena. Ništa novo, ali posebno iritirajuće s obzirom na Dubravkino raspoloženje. Na trenutak pomisli: „Možda me je ona ispižđivala noćas,ustvari skoro sam sigurna da je tako Možda sam ja jebeno vidovita.“

„Jel’ se ti to ružno šališ samnom, pošto nisi baš izabrala dan, znaš?“

„Ne, ne šalim se Dubice, grozno, jel’ da? Rekli su joj da će biti sigurni u ponedeljak ujutru. Oh, ja ne mogu da verujem da se ovo događa, prvo tata, sada Rahela. Čime smo mi to zaslužili, Bože?“

„Načinom života mama, Rahela ne ispušta cigare, kao što nije ni tata, o ostalom ne želim ni da počinjem. Nema tog tvog Bože i nema on ništa s tim. ‘Ajde smiri se, ne treba ti sad da se razboliš.“

„Eh, moja Dubice, lako je kad si mlad, lako je tebi da budeš pozitivna i bezbrižna…“

„Koji užas!“ ote se naglas Dubravki, dok još nije bila sigurna ni da je veza prekinuta. Sedela je neko vreme zagledana u jednu tačku na prozorskom oknu, grejući ruke na šolji punoj crne kafe. Setila se cigareta u malom bifeu koje je neko od njenih prijatelja zaboravio još davno. Ostavila je cigarete pre tri godine kada je Oleg dobio neki osip koji su lekari povezali sa duvanskim dimom. Znala je da je to obično sranje, ali je takođe, znala da svakako truje svoje dete. Zapalila je jednu i uvukla dim. Zadrzala ga je par sekundi, a onda je sa dimom iz nje pokuljala i bujica suza i neki grozni krik. Kada se umila i popila čašu vode, više nije bila sigurna da li je plakala od bespomoćnosti, straha za Rahelu ili tuge za ocem, ali je znala da mora zakazati pregled. Što pre. Okrenula je telefonski broj i uz blago odglumljenu paniku izdejstvovala pregled u ponedeljak u podne. Osetila je olakšanje.

Krabe, škampi, kozice

„Mama…“

„Dubice! Citav dan pokušavam da te dobijem, ne javljaš se na telefon, slušaj šta imam da ti kažem…Nije rak Dubice, zamisli, nije rak, hvala Bogu! Jel me čuješ?“

„O mama, jeste rak…“

„Ma Dubi, lepa moja, ne čuješ me, nije rak. Rahela nema rak…“

„Ne Rahela, mama, ja.“

 

 

21.03.2013.

Beograd

Elizabeta, poker i blekdžek

Elizabeta nije naše ime-tip a

Dvoje zaljubljenih ljudi svojevremeno, čekajući svoje prvo čedo, odlučili su da dete neće nositi ime koje je u trendu, niti ono koje se oslobodilo iza neke babe, tetke strine, niti da će simbolizovati zdravlje, dugo čekanje, darivanje od svevišnjeg sleš neba. Tražili su posebno, retko i lepo ime svom prvom i u tom trenutku, jedinom detetu.

Par decenija kasnije, tebi je ulet u priču „je li tebi to neko umetničko ime ili se stvarno tako zoveš?“ Hajde, koliko god da si vezana vreća, sigurno možeš bolje. Nije ona uvredljive prirode, ali na neki način si se narugao njenom imenu i njihovom zalaganju za jedinstvenost.

Čekaj, zašto se trudim da objasnim? Ti to jednostavno ne umeš i ne možeš da razumeš. Nema dubine u tipu a.

Ćao, lepa slika. Odakle je Elizabeta?-tip b

Imaš 30+ godina, koristiš računar i internet, poseduješ dovoljno samopouzdanja da pišeš nepoznatim ženama na fejsbuku, ali nikako ne pronalaziš ljubav svog života. Nijedna ne reaguje na tvoje poruke onako kako bi ti želeo. Nijedna neće da se uživi u razgovor i dozvoli ti da postaneš interesantan u nekom trenutku. Šta je s tim ženama, za ime boga?

Šta je s tobom, za ime boga? Nabasao si na lepu žensku glavu na profilnoj slici i rešio si da napišeš neku glupost, pa ako prođe, prođe. Nikome pre tebe to nije palo na pamet, garantovano. Osim toga, ta lepa ženska osoba će se osetiti sasvim posebno zahvaljujući tvom bledunjavom interesovanju.

Izlistaj ceo zid, uđi u fotografije, vidi gde izlazi, s kim se druži, gde je putovala, da li ima neki hobi, dečka na primer, da li je uopšte interesuju muškarci,  da li voli više knjige ili film, da li pije kafu ili čaj, odakle je, koliko ima godina… Ta društvena mreža zapravo tome i služi. Kad napišeš smislenu poruku u kojoj joj jasno pokazuješ da te je zaintigirala, da si potrošio vreme na pripreme za tu poruku, da je možda jedna od pet, a ne pedeset kojima si se tako spontano javio, tada možda dobiješ odgovor i publiku. Ili etiketu da si psihopata. Svakako, bolje nego da ne izazoveš nikakvu reakciju i odeš u fioku za tipa b.

Elizabeta, ti, tvoja žena i deca-tip c

Elizabeta poprilično ceni sebe. Elizabeta zna svoje granice, ali je veoma svesna i svojih mogućnosti. Jednoj Elizabeti je moral relativan pojam, ali ne trpi zaljubljene, srećno verene i oženjene sa lepljivim prstima. Proklamovano takvima, nedopustivo je da približavaju te svoje lepljive prste i tu je granica. Zašto bi bilo koja žena na ovoj planeti želela da bude druga, da se raduje otpacima i da kvari sreću nekoj drugoj ženi ili nedajbože deci. Dobro, znam, ima ih, ali ne i Elizabeta. Elizabeta želi nepodeljenu pažnju, sopstvenu teritoriju i miran san.

Razumem, ni u kupovinu novih patika se ne ide bos. Svako ima pravo da gleda, primeti i poželi nove patike dok još uživa u udobnosti starih, ali ako se stare raspadaju, a ti nabaciš nove, pa ih nosiš paralelno, onda si baš bezveze lik jer jedne tretiraš kao ofucane i dosadne patike, a druge kao novu igračku i nisi ništa drugo do tip c.

Vidi, Elizabeta, moj polni organ-tip d

Apolon se zagrnuo šatorskim krilom, postiđen tvojom lepotom. U krugu od dva kilometra, oko tebe padaju žene u nesvest. Kad se osveste, pijano se teturaju maštajući o tvom prelepom osmehu, širokim ramenima i šarmu kojeg nisu dostojne. Vadiš malu beležnicu i olovku, precrtavaš par nanizanih imena, pa baciš pogled na par sledećih u nizu. „Kome bih danas mogao poslati svoju obnaženu sliku?“ Ne zaboravi, moraš kupiti sladoled, uklopiti ga u fotku i indiskretno poručiti sledećoj žrtvi kako želiš da opštiš i sa njom i sa sladoledom.

Ma zapravo, bravo care! Pa ti si iskren. Hoćeš sladoled, nećeš sladoled. Nema predjela, glavnog jela, samo dezert. Uzmi ili ostavi. Elizabeta te ceni. Elizabeta bi isto to radila da je muško, išla bi naokolo bez namere, ali otvorenog uma i jela sladoled koji i kad joj se jede. Čekaj, ona to radi i kao žena. Samo, nema zaljubljivanja i osećanja kad si tip d. Teška priča.

Budi moja mama, E.-tip e

Kasno sam ustao, nisam dugo mogao da zaspim, gledao sam film, gledao sam film za masturbaciju, gledao sam seriju, gledao sam kako se razmnožavaju bradate agame na jutjubu, gledao sam u mesec, gledao sam u praznu šolju od kafe, baš sam iscrpljen, zar moramo danas da idemo u prodavnicu, da platimo račune i budemo odrasli i odgovorni ljudi?

Ne moramo danas srce, ali nekad ćemo morati.

Znam ljubavi, evo, ako baš želiš, ti danas to uradi sama, a ja ću od sutra ranije da ustajem, da budem muškarac i pomažem ti u svemu.

Jako me boli želudac, pojeo sam pljeskavicu, keks, sladoled, dva kroasana, napolitanke, parče pice i baš mi nije ni do čega, jel možeš danas da budeš dobra i da opet ti budeš odrasla i odgovorna, a ja da preživam i kmečim? Sutra će sve biti ok i nećeš više morati ništa sama.

Odmori, sad želim sama sve. Buji paji, tip e.

Savršeno nesavršen-tip f

Da li ovaj čovek stoji ispred mene ili ga sanjam? Mislim, je li realno da je ovako stabilan, normalan, elokvantan, duhovit, sposoban, drag, koristan, funkcionalan, nasmejan, zanimljiv, obrazovan, nežan, načitan, lepo miriše, govori pametno, hoda samouvereno, voli isto što i ja i odvaja vreme za mene?

Mahni malo rukama Elizabeta, možda je magla, možda se rasprši. Dobro, sad si ispala budala, gleda te šta radiš sa rukama, ali mislim da nisi baš kompletno zajebala stvar. Prestani da mašeš, sve ćeš upropastiti. Lagano se iskradi iz razgovora, mirno hodaj do vrata i kad mu nestaneš iz vidokruga, sprint do prve radnje sa lancima i katancima. Ne možeš kupiti previše, zato nemoj da štediš. Dok žuriš prema toj prodavnici, aktivno razmišljaj o podrumu u koji ćeš ga zatvoriti.

Bravo, brza si, draga. Gledaj koliko izbora. Treba ti dvadesetak metara brodskog konopca, otprilike isto toliko najdebljeg čeličnog lanca i tri-četiri katanca sa šifrom. Kako mislite za šta mi je potrebno, pa našla sam savršenog muškarca. Ljubazni prodavac uperi svoj kažiprst u veliki znak iznad ulaza.

Nije za prijatelje, bivše od sestre, sestre od tetke, drugarice, poznanice, nije za kolege i nadređene, nije za najbolje prijatelje i poznanike bivših, neukusno mlađe i nefunkcionalno starije, zauzete, dalje rođake i klaustrofobične.

E do mojega.

 

Sedi Elizabeta, dobro ti je i samoj.

 

NEWSLETTER

PRIJAVI SE!

Prijavi se na moj newsletter i ja ti šaljem obaveštenje uvek kada objavim novi članak.