Monthly Archives: novembar 2017

Sada znam da ga volim

Volim

Kada ugledam citat, ciničan u perfektnoj meri, iskopam iznošenu belu majicu iz ormana i crni gel za šaranje po tekstilu iz svoje kreativne škrinjice, pa u rano jutro dok čekam da voda za kafu proključa, napravim sebi novu, staru majicu i smirujem žabice u stomaku, koje cupkaju od nestrpljenja da je obučem. Volim.

Kada sedimo na spojenim mestima u autobusu i razmenjujemo priče o ponedeljku, pa mu se pohvalim novim kožnim rukavicama. Dam mu da oseti kako miriše prava koža, na šta on zbrčka nos i nabere obrve, pa mi kaže „meni koža smrdi“, a ja ne mogu da se suzdržim da mu ne kažem da se okupa onda. Sekund, dva me gleda zbunjeno, skapira foru i stidljivo se cerekamo. Volim.

Volim ga

Kada u rana jutra pamtim imena ulica kroz koje prolazim, pa mi se učine kao ulice u kojima bih volela da stanujem. Kratka i nagnuta, od Hilandarske ka Džordža Vašingtona, takva je ulica Jelene Ćetković. Liči mi na ulicu u kojoj žive neki rasterećeni ljudi, koji ujutru piju biljni čaj i puštaju glasno Berlioza dok čiste kuću, neki ljudi koji drže cveće u prozoru i ne mare za pauka u uglu visokog, salonskog plafona. Volim ga.

Dok hipnotisano gledam u gomilice žutog lišća pokraj trotoara, rizikujući da zapnem na nekoj neravnini koju je u pločniku napravio koren stabla iz drvoreda, razmišljam. Čini mi se da bih svaki dan do kraja života mogla da hodam gledajući u opalo lišće. Onda se prisetim da kada padne sneg pomislim to isto za sneg. Kada gori asfalt u sred vrelog, beogradskog leta, meni ne smeta, ja bih tada zauvek hodala dok do kolena osećam kako peče. Mogla bih i cvat lipe svaki bogovetni dan. Volim ga.

Da, volim ga

Kada sam sama kod kuće. Kada pustim muziku na telefonu, stavim slušalice u uši, a telefon u zadnji džep ili brushalter. Šminkam se i feniram, glumatajući koncert ili spot. Ogledam se po sto puta u ogledalu, slažem face i živim opet sedamnaestu godinu. Da, volim ga.

Kada mi na stolu treperi plamen sveće, gori miris vanile iz štapića zabodenog u drvenu daščicu, a ja pijem kafu i pišem. Kada mi to sve odiše romantikom. Romantikom samo meni namenjenoj. Intimna i dobro čuvana. Da, volim ga.

Znam da ga volim

Kada se probudim pre sata. Kada mi se dopadne parče kože koje viri ispod zarozane pidžame. Kada se osetim kao nejženstvenije biće na planeti. Kada koračam u ritmu After Dark dok odlazim da piškim. Znam da ga volim.

Kada bez po’ muke raspolovim zasečenu breskvu, a koštica se lako izvadi i ostavi prekrasne crvenkaste brazde iza sebe. Kada gurnem ruku u džak i mazim se sa brašnom. Znam da ga volim.

Sada znam da ga volim

Kada me slomi nečim, kada me slomi pet puta za redom. Kada me natera da pred spavanje plačem, iako ne volim da plačem.  Kada mi je u grlu gorko, a kapci bole od težine. Kada tako iscrpljena zaspim neobjašnjivo mirno i brzo. Sada znam da ga volim.

Život je čudo. Tako je nepredvidiv i zabavan, i ja sada znam da ga volim.

Romansa na čekanju

Utorak

Šta je drugačije uradila taj dan? Ustala je na vreme i završila sve na vreme. Na vreme je krenula na posao. Napravila se mudra i otišla na stanicu koja je malo više udaljena od njene kuće, ali na kojoj staje više autobusa koji joj odgovaraju. Kupila je i kartu za autobus jer joj tog dana nije bilo do zveranja po stanici i glumatanja kako baš na sledećoj izlazi da se ne bi blamirala ako je kontrola uhvati bez karte.

Ima sasvim dovoljno vremena da zapali cigaretu, čak i po cenu da propusti jedan autobus. Kada je podigla pogled sa plamena koji je zahvatio vrh tankog, belog papira i duvana, ugleda njega. On je gleda. Na prvi pogled, ne čini joj se vredan zagledanja, a nije joj ni prijatno da ga odmerava nakon što je on odmerio nju. On se okreće leđima dok razgovara telefonom i ona grabi priliku da ga pogleda malo detaljnije.

Diskretno, molim te

Ima simpatičnu glavu, male, priljubljene uši, tamnu kosu. U nekakvom je opušteno poslovnom maniru – ima teget pantalone, nešto između patika i cipela, upadljivo dobar sivi sako i nosi nekakvu torbu. Visok je, a ona voli kad je muškarac visok. Ramena su mu šira od bokova. Hvala bogu, pomisli. Ništa strašnije od uskih ramena i velike zadnjice na muškarcu.

Uhvatila je još nekoliko puta njegov pogled pre nego što je na stanicu pristigao autobus koji je čekala. Taman što se unela u razgledanje i počela da se zabavlja, a zabava će se završiti. Onda shvata, on ispred nje ulazi u taj isti autobus. Kada se vrata autobusa zatvore, a on okrene da pogleda u nju na stanici, ona uhvati njegov iznenađen pogled. Drago mu je što su u istom autobusu, što stoje na manje od metar jedno od drugog.

Između njih je samo jedan stariji čovek. On i dalje razgovara na telefon, dok ona na svom pušta muziku i gura malene, narandžaste slušalice u uši. Pušta Emeli Sande i letimično baca pogled u njegovom smeru. Pogledi su im se okrznuli još nekoliko puta. Dok ona gleda ispred sebe, oseti njegove živahne, smeđe oči na svom licu. Dok on gleda prema vratima, ona posmatra njegove šake, prste i sat. Dopada joj se.

Sad ili ne

Iako je maločas razmišljala kako je ovo sve smešno i kako će kroz par minuta i nekoliko stanica dalje neko od njih izaći i sve će se okončati, sada na čudan način počinje da strahuje zbog toga. On može izači već na sledećoj i verovatnoća da će se nekada, negde, ponovo sresti, gotovo je nikakva. Okreće glavu ka njemu i podiže pogled u nameri da presretne njegov. Kada se to dogodi, nasmeje mu se stidljivo, ali sa jasnom porukom.

Nemoj izaći iz autobusa i nestati. 

Uzvratio joj je pogled, zatim brzo izvadio telefon iz džepa sivog sakoa i  panično počeo da kucka nešto na njemu. Stariji čovek koji je stajao između njih izlazi iz autobusa i on se primakne jedan korak ka njoj, pružajući joj svoj telefon. Sada je malo manje smela, sad joj se blago vrti u glavi. Kao kroz izmaglicu čita reči na ekranu i potpuno spetljano upisuje svoje ime i broj telefona.

Aleksandar se još nije javio.

Lujka je garant pogrešno upisala broj.

Dan treći – klin se klinom izbija, zar ne?

Klin čorba

Svaka društvena grupa, svaki mali svet, ima neku svoju terminologiju. Iza vrata vežbaonica, u čudnovatom svetu redovnih vežbača, često se možeš susresti sa terminom klin. Klin je onaj mali, beli sa oreolom i paperjastim krilima, na jednom ramenu. On šapuće o mesu na teflonu, pirinču kuvanom na pari, svežem povrću, jajima, sirovim orašastim plodovima i siru sa niskim procentom mlečne masti. Tu i tamo spominje vodu u količinama, mikro i makro nutrijente. Na drugo uho, sa drugog ramena, zaobljeni, rumeni, sa viljuškom u jednoj ruci, šapuće samo jedno. Zaboravi. 

Clean (kli:n) a.- čisto

Nisi sam

Dogovoriš se sa sobom, otreseš rumenog sa ramena i kažeš sebi da ćeš od danas slušati samo klina. Naoružaš se strpljenjem i voljom, sanjaš svoju želju i maštaš o dostignutom cilju. Napraviš plan i napuniš frižider i ostavu kako klin kaže, ali, avaj, nisi sam. Oko tebe ljudi nastavljaju da žive i jedu kao i pre tvoje odluke. Čulo vida i njuha se izoštravaju na nedozvoljeno. Nije lako jesti da bi živeo, dok oko tebe masa živi da bi jela. Kako izaći na kraj sa crvenim debeljkom koji se uporno, uz rukav, pentra na tvoje rame?

Mašta može svašta

Za početak, zanimaj se za ono što ti je važno u ovom periodu. To je u tvom interesu. Internet kipi od informacija, ideja i recepata. Klin ne mora biti dosadni čovečuljak sa naočarima, ako ti to ne želiš. Našalila sam se, u jednoj prilici, kako, ako bih ikada pisala kuvar, on se ne bi mogao zvati nikako drugačije nego Jaja i whey na 1001 način. Svakodnevno uživam u svom doručku i svakodnevno se borim sa pitanjem kako mi ne dosadi. Ne dozvoljavam da mi dosadi, užasno prosto.

Dobar drugima, još bolji sebi

Nema striktnih pravila, ali opet, ako danas još jedna osoba zbog nečega što napišem, istraje još jedan dan u svom nastojanju da nešto značajno promeni po pitanju svoje ishrane, pobedila sam. Tokom jednog dosta rigoroznog režima, predstavljalo mi je zadovoljstvo i olakšanje, da kuvam drugima ono što meni nije na jelovniku. To što ja nešto ne konzumiram, ne znači da ne mogu biti kreativna i da svi oko mene treba da pate samnom. Poseban momenat kod mene je maloletno dete koje voli da jede. U trenutku kad sam shvatila da,maštovitim kuvanjem za njega, spajam lepo i korisno, otežavajuća okolnost prerasla je u olakšavajuću. Da se ne zbuniš, nisam trovala dete tonama belog šećera i ručno izrađenim lisnatim testom, ali to što ja ne jedem testeninu, ne znači da on ne treba da uživa u mega ukusnim špagetama sa bolonjeze sosom, prepunim povrća i ukusnih začina.

Osim toga, vreme koje odvojiš za kuvanje dragim ljudima je vreme u koje ne odbrojavaš dane do prve kugle sladoleda.

Dan drugi – a šta ćemo sa slatkišima?

Od kraja

Želim da izgubim par kilograma do svadbe/Nove godine/mora. Neću jesti posle šest popodne. Ne, neću jesti uopšte.  Dovoljno je da izbacim hleb i pavlaku. Dobro, možda i slatkiše. Malo šetnje i stepenice umesto lifta, kao vid fizičke aktivnosti. Samo da se uvučem u tu haljinu/pantalone/kupaći kostim, posle sve po starom.

Stani, koči…

Sticajem okolnosti, imala sam tu privilegiju (hmm) da se određeno vreme nađem u okruženju koje ne gaji ovakve vrste zabluda i ne trpi ovakve greške u ophođenju prema svom telu i zdravlju. Svakodnevno se susrećem sa kupus dijetama, magičnim tabeticama i čudesnim mašinama koje alhemijom mast pretvaraju u mišiće. Želim da laički, iz ugla tridesettrogodišnje majke, pokušam da objasnim koliko ništa nije crno-belo i možda bar jednoj osobi pomognem da ne odustane posle drugog dana dijete. Počeću od kraja.

Slatkiši

A priori, slatkiši lete iz jelovnika. U redu. Godinama unazad ih jedeš.  Misliš da ćeš izdržati tri, četiri nedelje bez i jednog zalogaja? Jok. Retko ko ima tako snažnu volju. Posebno u zimskom periodu kada te opsedaju sveci i praznici. Zamenićeš voćem, kažeš? Mhm. Koliko voća ti treba da utoliš želju za čokoladnom bananicom? Priča se, voće ima šećer, takođe. Poješćeš kilogram da bi se odbranio od agresivne noblice. Nije dobro. Nisi srećan jer nisi jeo bananicu i  pojeo si više voća nego što ti je potrebno. Pati duh, pati i dijeta.

Rešenje

Postoje namirnice i načini na koji ih možete kombinovati da utolite želju za slatkišima. Puno je pisanja pred nama, pa ću danas spomenuti samo bundevu. Kupiš tečnu steviu ili neki drugi tečni zaslađivač, bundevu, cimet i aromu ruma ili vanile. Na papir za pečenje složiš komade bundeve i „začiniš“ je. Možeš je pojesti toplu ili hladnu, možeš je ispasirati pa joj dodati malo kakaoa, ili umešati u ovsenu kašu. Tu istu ovsenu kašu možeš obogatiti sa malo suvog groždja i ovsenog brašna, dodati joj jedno jaje i malo praška za pecivo, pa ispeći u papirnim korpicama kao mafine. Ja je najviše volim na najjednostavniji način. Cimet i zaslađivač i mirna sam taj dan. Čak se i radujem. Jel treba da pišem o tome koliko je bundeva pritom zdrava?

Boja duše

Ti si definitivno smisao mog života. Necu reći jedini, samo da izbegnem patetiku, ali kako god okreneš, ipak se sve vrti oko toga da tebe činim srećnim, da od tebe napravim normalnog čoveka. Čak i kad izgleda da nema nikakve veze jedno s drugim, ima. Itekako ima. Toliko me toga nervira, a ne mogu da promenim.

Crveni lak će se uvek skidati teškom mukom sa noktiju, snega nikad neće biti kad mu je vreme, za novogodišnju noć recimo, CD će uvek preskakati na baš „toj“ pesmi, koju tog momenta neizmerno želim da čujem. Oh, ali zato, koliko samo toga mogu da promenim, i hoću.

Nezgodno je , posve nezgodno, kad sve posivi, a bilo je u svim mogućim bojama, do pre neki dan, do pre neki sat. Ne znam da li ste i sami uočili, uvek si sam kad treba ponovo obojiti sivilo. Ne samo da si sam, nego kao da svi drugi rade na tome da ne bude samo sivo, vec crno. Tamno crno. Crno crno.

Boja bela

Za 63 puta 24, biće dve godine kako sam ti prvi put pogledala to malo slatko lice, kada sam shvatila da ćeš mi promeniti život, kada sam te s takvim strahom držala u rukama, i samo mislila „samo da mi ne ispadne, samo da ga ne znječim…“ i zamisli, nisam te zgnječila, nisi mi ispao. Čudo je priroda.

Boja crvena

Danas nije, ipak, puno drugačije. Danas te i dalje gledam i mislim „samo da ga ne ispustim“.Ne, to neće priroda od sebe sama. Glupost, kakvo čudo. Zašto ne može priroda da te nauči da se ne jede s poda, da se ne dira „domestos“, da se piški na nošu. Zato što treba da budes nalik meni, nama. Treba da imaš slične navike kao ja, kako bi me jednog dana izluđivao time.

Boja zelena

Treba da budeš lepo vaspitan, da budeš vredan, pametan, lep, prijatan i nezgodan i da voliš da si uvek u pravu i da ti licemeri idu na živce i da sve probaš, a da se drziš onoga sto najviše voliš. Da oćutiš kad nemaš dovoljno glup komentar na glupost, da se napraviš pametan kad si siguran da si pametniji…ili kako bi neko pametniji od nas rekao „da pokažeš sirovini da joj viri prazuluk iz dupeta“. Da ne pokušavaš da razgovaraš sa nekim dok nešto čita ili piše ili razgovara telefonom, da ne upadaš ljudima u reč, da ne misliš da ti je dozvoljeno da misliš da o svemu sve znaš, jer ne znaš i nikada neceš. Da se ne rugaš drugima, da ne osuđuješ nikoga, jer ne znaš kako je u tuđim cipelama. Da se ne smeješ tuđoj nesreći. Ne smeš to da radiš, uši ću da ti počupam. Nemoj biti nadmen, niti arogantan.  Ni previše skroman, znaš, to je čak i najgore. Jačaće svoje bedne ličnosti na tebi. Sve ćemo to da savladamo. Da budemo lepi, pametni, mentalno zdravi i u društvu prijatni.

Boja plava

Ja ću se dvadeset godina truditi da te što vise približim savršenstvu, da od tebe napravim čoveka. Onda će jedenog dana, u tvoj život, vrckajući, ušetati neka slatkica, trepnuće svojim namazanim trepavicama, napućiće mala ružičasta usta i opa-la, za dvadeset minuta, od tebe će napraviti kompletnog idiota. Neka je, nije poslednja, i neće svaka tako, ali ćeš ih pamtiti. Treba da ih voliš, da budu tvoje dame. Voli ih, poštuj, kakve god da su, jer si ih sam izabrao, koliko god da ne zaslužuju najbolje, nešto zaslužuju, a ne želiš da se ogrešiš o pravu. Zato sa svakom lepo, pa će te svaka pamtiti po dobru. Nijedna nije dovoljno loša da bi je joj rekao nešto ružno, da bi je povredio, da bi je udario. I ona je nečiji smisao života.

Boja ljubičasta

Ne želim ni tebi, ni sebi, da ne naučiš šta znači rešavati stvari na civilizovan način. Nisu ljudi gluvi, zato nema potrebe da galamiš. Neki će te slabije čuti, što glasnije budeš govorio. Zato govori tiho, ali ne nosi veliku motku. Ni to nije način. Ponesi veliki, lepi, ako je moguće, iskren osmeh i lepe reči. Iznenadićeš se.

Boja roza

Estetika nije samo za žene. Ništa nije lepo samo od sebe, neko je nešto uložio u to da bi ono postalo prijatno oku. Zato treba ceniti i ono što je samo lepo. Ne više od svega, jer je prolazno, ali onoliko koliko je to nečiji trud zavredio, biće više nego dovoljno. Zato što si muškarac, ne znači da ne treba da ti je lepo cveće. Makar u onoj meri da znaš, da se izboriš sa 8. martom, da znaš da šljokice na ružama izgledaju jeftino i ružno, da će ona malopre pomenuta slatkica „pasti na dupe“ i ako joj ubereš bele rade. Možda ne sve, ali žene se raduju cveću, ma kakvog da je porekla. I nije rođendan, 8. mart, Nova godina i tome slično, povod da im pokloniš cvet. One same su povod. Mada ako nikada ne usvojiš ovo, i pogrešni povodi biće bolji, nego da ih uopšte nema.

27.12.2008.

U inat zimi, uprkos njemu

Svaki put kad pročitam „ne čekajte ponedeljak ili prvi u mesecu da počnete sa vežbanjem/dijetom“ ja se naježim od pete do glave. Kako sam blago poremećena u tom smislu, pustite me na miru sa tim „kreni odmah, sad, ne čekaj ono ili ovo“. Mom lagano opsesivno – kompulsivnom stanju uma odgovara da počinje stvari na početku.  Početku dana, početku sedmice, početku meseca. To jedino za mene ima smisla. Nasuprot takvom stanju uma imam jednu nezgodnu karakternu crtu – nestrpljiva sam.

Šta se zapravo dogodilo?

U trenucima nedeljne besposlice, listam Instagram i naletim na jednu fit zvezdu koja nije sa naših prostora. Dopadne mi se ta njena nenaglašena, fit linija ( isključivo moje subjektivno mišljenje ), pa to podelih sa nekim ko je u toj oblasti, hajmo reći, stručan. Moja je konstatacija bila da njen izgled apsolutno nije nedostižan i da bih volela da budem ona koja ga je dostigla. Dok sam sa druge strane očekivala nešto poput odobravanja i slaganja, sačekao me neki pogled koji govori „nije nedostižno, ali je nedostižno tebi“. Nađem se tu uvređena misleći da mi taj pogled govori kako nemam predispozicije za to i kako ne znam, nisam visoka ili genetski tip kao dotična, ali se uvređenost naprasno pretvori u veću uvređenost kad shvatim da zapravo govori kako ja nemam volju i disciplinu potrebnu za takve rezultate.

Iako sam pokušala taj neugodni pogled da pobedim argumentima kako sam ja jedna zaposlena majka, zatrpana obavezama i da sigurno nema baš previše žena koje dele moju sudbinu, a odvajaju sedam do deset sati nedeljno za treninge, plus još toliko za pripremu obroka za konkretan režim ishrane, pogled se nije menjao i ja sam se baš naljutila. Inat uključen.

Šta je zapravo potrebno i da li ja, ili neko drugi može da pobedi sebe ukoliko dovoljno želi da se domogne cilja ili sna?

Vrlo često, kakav god da je cilj u pitanju, potrebni su dodatni napori i odricanja od nečega.

U ovom konkretnom slučaju, biće neophodno napraviti dodatne napore da se ispoštuju već brižno sastavljeni treninzi i da se odreknem neke nepotrebne hrane. Čeka me pet treninga nedeljno i oko 15% kalorijskog deficita, ali sa odabranim namirnicama.

Da li možeš ono što želiš?

Mogu li da nađem vreme za pet treninga nedeljno? Mislim da mogu. Dovoljno je samo da se odreknem buljenja u telefon sat vremena dnevno.

Mogu li da pripremim svoje obroke dan unapred? Mogu, sigurno. Ako sam mogla ranije, mogu opet.

Mogu li da spavam bar sedam sati svaku noć? Naravno. To je u svakom smislu poželjno i dobro.

Mogu li da pijem malo više te vode? Svašta, naravno da mogu.

Mogu li to sve odjednom da počnem da primenjujem?

Pokušaću.

Suština je da želim.

Kažu da je za uvođenje novih navika, ili izbacivanje starih, potreban 21 dan konstantnosti.

Dan prvi.

 

 

 

 

soba 23

 Soba

Zadržava dah, dok najblažim stiskom hvata kvaku na vratima njegove sobe. Laganim pritiskom na dole i jedva osetnim povlačenjem prema sebi, pokušava da ih otvori ne proizvodeći ni najmanji šum. Roletna je spuštena do kraja i ne propušta ni sen novembarskog jutra. Na stolu, iznad uzglavlja kreveta, usijala se kapica plave lampe. Njegovih metar i devedesetpet po dijagonali dele veliki krevet na dva nepravilna trougla. Sve češće u tom jutarnjem pohodu zatiče zaboravljeno svetlo. On dolazi sve kasnije i iz dana u dan je sve iscrpljeniji. Ona zamišlja kako se, nešto sitno iza ponoći, pruža na krevet da bi odmorio par minuta i tako umoran i još uvek odeven tone u san.

Svako jutro stoji nepomično iznad njegovog usnulog, mladog tela, tiha kao magla nad rekom. Svako jutro zna koliko lagan san ima taj dečak u telu odraslog čoveka. Svako jutro se bori sa majčinskom potrebom da ugasi svetlo i pokrije ga žutim frotirom, koji uredno složen stoji u dnu njegovih nogu. Kao i svakog jutra pre ovog, ona odlučuje da neće ugasiti svetlo. Taj jedan „klik“ prekidača na stopi lampe mogao bi da ga probudi.  Neće ga pokriti žutim frotirom, iako strepi da mu je hladno.

Dvorište

Odluka joj donosi olakšanje, ispušta dugo zadržavan uzdah koji joj je gotovo bolno pritiskao grlo, dok joj u mislima mili slika tamnokosog dečaka obučenog u kratke pantalonice sa tregerima. Napravio je ko zna koji uspešan krug biciklom, bez pomoćnih točkića, oko dvorišta ispred njihove zgrade. Tvrde, smedje mrljice na kolenima će uskoro nestati. Naučio je. Sa širokim osmehom silazi sa bicikle, naslanja ga na oronulu, drvenu klupu i razdragano trči prema njoj željan da čuje njene reči hvale. Ona čučne da ga dočeka, prigrli ga nežno i prisloni otvoren dlan na njegovu meku kosu. Dok on kroz kikot zapitkuje da li je brojala krugove, ona spušta lice u male nabore na njegovom vratu i udiše miris čiste, slatke kože deteta.

Polako otvara oči izlazeći iz svojih uspomena kad shvati da gleda u nju upitno, s podignutom obrvom tako da mu se na čelu obrazuju dve krupne brazde. Budan je, a nju je iz nepoznatog razloga stid i oseća kako se krv skuplja u vrhovima ušiju.

Soba

„Šta radiš Marija?“

Mirno se okreće na petama i izlazi is sobe. Zatvara vrata za sobom i okreće se opet licem prema njima. Unutra je njen dečak koji će uskoro napuniti 23 godine. Unutra je čovek koji odavno nije dete, ali je ljut kao mali dečaci kojima veliki uzimaju loptu i grub kao veliki dečaci koji manje šalju po vodu. Nepomično stoji gledajući u jednu tačku na belim vratima, a zatim se trgne u strahu da bi mogao ustati, otvoriti vrata i sad već sa razlogom, opet postaviti to neugodno pitanje kao maločas. Sporim koracima, udaljava se od sobe u kojoj je 23 godine njene najveće ljubavi i nastavlja da ljušti odmrznute, pečene paprike, voleći ga još više nego pre nekoliko minuta.

NEWSLETTER

PRIJAVI SE!

Prijavi se na moj newsletter i ja ti šaljem obaveštenje uvek kada objavim novi članak.