Deja Vu

Rahela užasno kašlje par nedelja unazad. Nisam u stanju da se koncentrišem na naš razgovor od tog njenog  ružnog, ružnog kašlja. Nisam je pitala da li ima još nekih simptoma bolesti, niti sam sama primetila nešto, osim da i dalje puši istim intenzitetom. Nikada nisam bila pušač i ne razumem pušače i tu njihovu strast. Po meni je to nedostatak volje i slabost.

Mati

Matilda je užurbano koračala ulicama Zemuna. Nije žurila nigde, ona je jednostavno uvek tako hodala, užurbano i pomalo kao muva bez glave. Ona je ona žena, sposobna, ali u isto vreme, dosta loše organizovana, pa mora uvek brzo da hoda, jer njeno vreme nekako curi i nestaje, a da ni ona sama ne zna gde i kako. U danima kada joj je nešto dodatno opterećivalo misli, a to je za Matildu bila dosta česta pojava, njena rasejanost dostizala je svoj vrhunac.

Zaboravila bi jednu rukavicu na kiosku, kad bi je skinula da plati „Politiku“, zaboravljala je tu istu „Politiku“ na pijačnoj tezgi dok je plaćala jaja, izgubila bi kišobran u autobusu i tome slične stvari. Onda bi se dodatno uzrujala time što je zaboravna, prisetila bi se pokojne tetka Milijane koja je imala Alchajmera, pa bi se osim za sebe, uplašila i za Dubravku i Olega. Takva je Matilda. Večno zabrinuta i uplašena, nikada previše opuštena.

Dubi Du

Dubravka danas puni trideset i dogovorile su se da ručaju sa Olegom u jednom finom restoranu na reci. Dan je tmuran i siv, ali dosta topao za ovo doba godine. Pozvala je tog jutra telefonom Rahelu u nameri da je nagovori da im se pridruži na ručku, kao njena najbolja prijateljica, a i Dubravka ju je oduvek jako volela. Iako je znala da će je odbiti jer se zadnjih dana nije najbolje osećala, mislila je da vredi pokušati. Pre toga je naravno, pozvala Dubravku da proveri da li je to po njoj u redu, jer je njena Dubi, njena sušta suprotnost. Drago, izuzetno lepo, ali jako ćudljivo biće. Rahela nije došla na ručak, iako joj se baš Dubravka najviše radovala.

Oleg

Oleg je crtao po salvetama crnom hemijskom olovkom, koju je Dubravka izbunarila iz torbe. Njemu je, osim u toku jela, u restoranima uvek bilo jako dosadno. Dubravka je na to navikla već, i kada nema nekog improvizovanog pribora za crtanje, uvek je tu igrica na mobilnom telefonu, ili se na brzinu organizovana pantomima, na slovo na slovo i slične animacije za poneti.

Oleg ima šest godina. Sledeće godine kreće u školu. Dobro i pametno dete. Poslušan, ali opet šarmantno vragolast. Dubravka ga je rodila kada je imala dvadesetpet godine. Kada je imala dvadesetsedam već je bila razvedena. Naivan mladalački izbor, čije je posledice, smatrala je, razvodom ublažila makar upola.

Rahela?

„Neće doći, ne oseća se dobro zadnjih dana. Zamolila me je da ti se izvinim u njeno ime.“

„Ma ok…ali šta je sa njenim zdravljem?“

„Lekari su joj rekli da je u pitanju nekakva atipična upala pluća.“

„Atipična upala pluća?“

„Da.“

„Zvuči poznato.“

Dubravka se danas probudila bez budilnika. Vikend je Oleg obično provodio kod oca i ona bi imala priliku da se naspava i radi šta hoće. Protegla se i zatim spustila ruke na grudi. Jedna vlas kose koja joj se zavukla u gornji deo pidžame zagolicala ju je, i ona se brzo počeša, malo grublje, pritisnuvši desnu sisu. Na momenat joj se učini da je napipala nešto neprirodno tvrdo, i vrati šaku da bolje opipa. Bilo je tu. Nešto dosta krupno i poprilično tvrdo. Prvo se uplašila, a onda je premotala najmanje pet logičnih objašnjenja i umirila se. Takva je bila Dubravka, Matildin negativ.

Dubi je mlada, lepa žena, svetle puti i tamne kose. Tata ju je često poredio sa Snežanom iz bajke, kosa boje abonosa, sneg bela koža i usne crvene kao krv. Na sve to, Dubi ima prozirno plave oči, duboke i bistre. Kada je dobre volje, bilo je lako sa njom. Zapravo, bilo je divno biti joj dobar i odan prijatelj ili partner, ali je imalasvoje kriterijume za lojalnost i tako često bivala razočarana, i postajala gruba i nepodnošljiva. Dubravka zna da da mnogo, ako joj se mnogo pruža.

Sanja

Opet je bio vikend i Oleg je opet bio kod oca. Napolju je ceo dan lila kiša kao iz kabla. Sunce se nije usudilo ni da pokuša tog dana bilo šta. Dubravka je loše sanjala, a to je značilo i da je loše volje. Njeni snovi su česti, vrlo živi i uvek u boji. Ukoliko bi sanjala da je poljubila nekog druga iz rareda, ona bi se taj dan zaista osećala kao da je zaljubljena u njega. Ako bi sanjala da ju je neko povredio, ona je taj dan zaista osećala ljutnju prema toj osobi. Najčešće se sećala svojih snova. Danas nije mogla da se seti. Nije se ni trudila, jer je po samom raspoloženja zaključila da nije neophodno da se priseća nečega ružnog. Nije ni popila prvi gutljaj jutarnje kafe, kada je zazvonio telefon.

Ružno

Mama. Matilda. Uznemirena. Ništa novo, ali posebno iritirajuće s obzirom na Dubravkino raspoloženje. Na trenutak pomisli: „Možda me je ona ispižđivala noćas,ustvari skoro sam sigurna da je tako Možda sam ja jebeno vidovita.“

„Jel’ se ti to ružno šališ samnom, pošto nisi baš izabrala dan, znaš?“

„Ne, ne šalim se Dubice, grozno, jel’ da? Rekli su joj da će biti sigurni u ponedeljak ujutru. Oh, ja ne mogu da verujem da se ovo događa, prvo tata, sada Rahela. Čime smo mi to zaslužili, Bože?“

„Načinom života mama, Rahela ne ispušta cigare, kao što nije ni tata, o ostalom ne želim ni da počinjem. Nema tog tvog Bože i nema on ništa s tim. ‘Ajde smiri se, ne treba ti sad da se razboliš.“

„Eh, moja Dubice, lako je kad si mlad, lako je tebi da budeš pozitivna i bezbrižna…“

„Koji užas!“ ote se naglas Dubravki, dok još nije bila sigurna ni da je veza prekinuta. Sedela je neko vreme zagledana u jednu tačku na prozorskom oknu, grejući ruke na šolji punoj crne kafe. Setila se cigareta u malom bifeu koje je neko od njenih prijatelja zaboravio još davno. Ostavila je cigarete pre tri godine kada je Oleg dobio neki osip koji su lekari povezali sa duvanskim dimom. Znala je da je to obično sranje, ali je takođe, znala da svakako truje svoje dete. Zapalila je jednu i uvukla dim. Zadrzala ga je par sekundi, a onda je sa dimom iz nje pokuljala i bujica suza i neki grozni krik. Kada se umila i popila čašu vode, više nije bila sigurna da li je plakala od bespomoćnosti, straha za Rahelu ili tuge za ocem, ali je znala da mora zakazati pregled. Što pre. Okrenula je telefonski broj i uz blago odglumljenu paniku izdejstvovala pregled u ponedeljak u podne. Osetila je olakšanje.

Krabe, škampi, kozice

„Mama…“

„Dubice! Citav dan pokušavam da te dobijem, ne javljaš se na telefon, slušaj šta imam da ti kažem…Nije rak Dubice, zamisli, nije rak, hvala Bogu! Jel me čuješ?“

„O mama, jeste rak…“

„Ma Dubi, lepa moja, ne čuješ me, nije rak. Rahela nema rak…“

„Ne Rahela, mama, ja.“

21.03.2013.

Beograd