Nije ovo ništa drugo do samosažaljenja, ali kako već dugo crpim zadnje atome samopoštovanja neću tako da ga nazovem.

 Nazvaću ga

Lament nad samom sobom

(prefinjenije je)

 

Juče sam, znate, ponela jednu veeeliku gumicu za brisanje. Veliku kao što je, na primer kutija za čizme.

 Prethodno sam napravila savršen itinerer po kom ću bazati sa svojom džinovskom gumicom.

Ne, nisam ja poludela, niti sam pila, niti sam se zabavljala. To je nešto sto mora da se uradi.

I tako, smestih na jedvite jade tu gumičetinu pod mišku, nabih slušalice u uši, i zakoračih hrabro u brisanje jednog dela života.

22.Oktobar 2006. – 29.10. 2010.

Septembar 2006. Opština Vračar, trag obrisan. Pomalo gorko. Ne previše, ali ipak gorko. Bila sam još uvek pristojno ne-debela za jednu trudnicu, pomalo ljuta i pomalo srećna. Ljuta jer hoću da zadržim svoje faking devojačko, pa se na krv i nož posvadjasmo, srećna…ne sećam se sad zašto. Valjda sam bila zaljubljena još uvek.

Mart 2007.

Opština Savski venac. Ja ću opet biti ona ja, kao što sam pre svega ovoga bila. Makar na papiru. Obrisano jos malo prošlosti. Tu me stvarno, da budem iskrena zabolelo. Tu sam jednom došla apsolutno srećna i rekla ponosno i glasno : Andrej taj i taj, mama mu ja, mame mi, tata mu on, tate mi.

Tad kažem sebi, ideš sad lepo u Palatu pravde, taman da se malo odmoriš od ovih napasnih flešbekova.

Ali , ne lezi vraže, zapetljah se, sluđ,ena u gradu u kom sam tako sluđena i rođena, i završih u ulici Risanskoj. Ni po jada, što smo prvi put zajedno letovali baš u Risnu, nego u toj 4 i po metra dugoj ulici, baš fotograska radnja beše, u kojoj po nasmejane slike sa „onog da ja tebi sve i da ti meni sve“ događaja, išli smo. Valjda srećni. Mislim da da.

Odmorih se tako malo u toj Palati, pa se uputih dobro poznatom trasom u treću opštinu po redu, da im tamo kažem, da nema smisla da se zovem nečijom, kad to više nisam, a i za ranije se postavlja pitanje.

I sednem u bus, da idem svojoj kući, svom dukatu, da me nasmeje. Muka mi, i glava me boli. Preživela sam. Posložih malo regale i police po glavi, obrisah prašinu sa nekih stvari i sabrah se. Nije mi žao što sam izgubila to što sam izgubila – ja sam na tome i  insistirala, već mi je žao…

Ne, nije mi žao, već vam sa setom zavidim na vašim lepim i skladnim brakovima, osmesima koji vam se stope u jedan kad pogledate u svoje kovčežiće blaga, koji će vam se zvonko nasmejati . Zavidim vam, i to na neki neobičan, nimalo zao način.

I želim vam da nikada, nikada, ne morate da nosate tri tone tešku gumicu za brisanje kroz ceo grad. I gužva vam je u Kneza Miloša non stop.

 

 14.01.2011.