Uvek. Puno.

Postoje dve stvari koje me zaista čine slabom.

Jedna me potpuno onesposobljava, druga mi daje nadljudsku snagu.

Nikada ti se nisam ovako požalila, zar ne?

Mislim da zapravo nikome i nisam.

Već tri godine nisam.

Danas sam plakala.

Puno sam plakala.

Toliko da me peku oči i kapci su mi evidentno otečeni.

Imala sam potrebu za sigurnošću koju je ulivao onaj topli zagrljaj.

Neracionalnu snažnu.  Na kratko me je učinila potpuno bezumnom.

Nisam umela sebi da objasnim da je to realnost i da se neće nikada promeniti.

Znaš onaj osećaj kada bi iskočio iz sopstvene kože zbog tog osećaja bespomoćnosti?

Znaš onako, kao kad ti ukradu nešto, ili ti ogrebu automobil na parkingu, kada si besan, ali ne znaš na koga se ustvari ljutiš, pa te svi nerviraju? Ustvari, ljut si na sebe. Znaš dobro i zašto, samo se ne usuđuješ da sebi priznaš.

Izbegavam inače supstance koje to olakšavaju.

Danas ne. I sada mi je hladno, i mišići na licu su mi usnuli i teški. Ili su previše lagani? Ne znam.

Osećam blagu nemoć u rukama i teskobu u grlu. Još bih plakala.

A da li ti nekada namerno pustiš pesmu za koju znaš da će te potresti, da će te zasigurno rasplakati, bez da nakon toga usledi olakšanje?

Ja to radim. Ja ću sad to da uradim. Smislila sam i kratku listu takvih pesama.

Zar ne shvataš?

Danas sam jako tužna. Jako mi nedostaje. Danas ništa neće odagnati taj nedostatak.

Tvoj maći pati.

Život ide dalje, i ja se s njim nosim odlično.

Sve dok s vremena na vreme, umesto lica sa dva dana starom bradom koje miriše na Brut i duvan, poljubim hladni mermer.

To me slomi.

Uvek ću te voleti. Puno mi nedostaješ.

13.02.2013.