Pravo na izbor

Ne dozvolite da vas neko mlade i naivne, zaljubljene i lude, zbunjene i očajne, u potrebi za pomoći ili kojoj god sličnoj situaciji gde manjka samopouzdanja i razuma, uveri kako nemate izbora ili još gore, kako na izbor nemate pravo.

Svaka odluka ima bar dva puta. Nijedan nije pogrešan, ali je samo jedan tvoj.

Tako je, na primer, tvoje pravo da odlučiš da želiš da promeniš nešto u svom životu. Vrlo često je to neka nezdrava navika, a još češće je neka fizička manjkavost koja zapada za oko, ponajviše tvoje.

Na tom putu, čeka te još pun kufer drugih, sličnih odluka.

Dosadni ste sa mržnjom

Neko bira da malo jede, puno trči i bude žgolja. Taj neko je možda zadovoljan time.  Neko drugi bira da jede kako hoće, trenira kao lud i opet ima sreću da bude zadovoljan. Neko tamo treći ima neko svoje viđenje ispravne ishrane i kvalitetnog treninga. Verovatno je i taj treći zadovoljan. Osim ovih zadovoljnih, imamo još brdo nezadovoljnih.

Avaj, ti nezadovoljni kriju se i među nazovi zadovoljnima, a otkrivaju se kad postanu glasni u istoj meri kao ovi transparentno nezadovoljni.

Dva puta dnevno jedem neke slatkiše koje pravim po principu „ne jedem masti i hidrate zajedno“, od sastojaka poput ovsenih, svežeg, smrznutog i suvog voća, proteina iz surutke, jaja, belih sireva, orašastih plodova, kokosovog ulja, kakaoa itd.

Dvadeset i dva puta dnevno naiđem na društvenim mrežama na komentare i postove koji tako jako i posvećeno ispoljavaju mržnju prema onome što ja zovem „zdrav kolač“ ili „proteinska palačinka“ ili „keto čokolada“. Ne lezi vraže, ne mrze oni samo te poslastice, oni još jače mrze nas koji tako jedemo.

Biram da ostanem ja

U redu je, ja sam slaba jer ne mogu da izguram dijetu na pirinču, belom mesu i brokoliju. Palačinka nije palačinka, ako u njoj nema nutele i plazme, belog brašna i ne čekaš je ispred „Pinokija“. Sve na čemu piše manje kalorija je prevara i navlakuša. Primljeno k znanju, hvala na prosvetljenju.

Ko je slabiji, ja koja napravim zemičku od ovsenih za burger ili neko ko u sred noći proždere šiš u somunu sa sve majonezom i kečapom, pomfritom i pavlakom jer je kompletno šiznuo od klot pirinča, belog mesa na vodi i brokolija koji ne voli nas kao ni mi njega?

Ko je srećniji, ja koja sam dovoljno kreativna da sebi smislim tortu od sastojaka koji su na dozvoljenoj listi ili neko ko se zahvaljuje svevišnjem što se Stamevski prodaje i po najmanjim diskontima po gradu?

Ko je više prevaren, ja koja koristim veštački zaslađivač ili neko ko sebe svakodnevno vara da ima sve pod kontrolom, a onda besni kad vidi da se drugi bolje kontrolišu?

A vi kako hoćete

Dakle, ja variram od „jedem šta hoću, metabolizam mi je totalni car (ili to, ili hipertiroidizam)“, preko „najbolje je sve umereno, gle čega sve ima pod kapom nebeskom, neće me red čokolade ili kugla sladoleda baciti u tor“, do „ne ljubi me kad si jeo picu, aman, unećeš mi 4 kalorije preko planiranog!“

Nekad mi je hrana zadnja rupa na svirali. Nekad se probudim i pojela bih sve što imam i nemam u frižideru.

Nekad ovako. Nekad nikako.

Ali nikad s nosom u tuđem tanjiru. Nikad sa lopatom sranja koje ću da izručim nekome na glavu zato što meni danas ne ide.