Potpuno je u skladu sa logikom da sam sve tvoje, „mačeće“ stvari još istog dana uklonila iz vidokruga, kao i da je prvo usisavanje nakon svega bilo baš onako izrazito bolno – ponegde posejana, smrdljiva granulica, zaturene igračke, listići, papirići, lego kockice i upaljači koje si išamarala. Rastužio me je i juniorov laser koji sam jutros spazila na polici kod TV-a. Neko od nas ga je tamo ostavio kad je tebi dosadilo da jurcaš za tom nepodnošljivom zelenom tačkom. Vratiću ga danas na mesto, koje mu je pre tebe pripadalo. Neka ga tamo neko vreme. 

Ovih dana sam manje puta udahnula nego što sam čula da „vreme leči sve“. Sklanjam i sakrivam da vremenu pomognem. 

Trudim se da shvatim kako će vreme da izađe na kraj sa ulaskom u stan, sa otvaranjem frižidera ili sa kutijicom za sočiva koja je sada svako jutro na istom mestu. Šta će vreme povodom metle, pertli , kućnih muva i odlaska na spavanje – jer iako tebe nema, ja moram da dođem nekad kući, pojedem ponešto i odspavam. Ne mogu  ići sa odvezanim pertlama, potamaniti sve insekte i  ostaviti kuću kao svinjac. 

Zato svaki dan gutam knedle. Ni u jednoj šljiva. 

 

11.09.2014.

 

Vasa je bila prva mala maca u našoj kući. Pokupila sam je jednog kišnog, preduskršnjeg jutra, ispred TC Stari Merkator. Nazvala sam mačence Vasilije i tepala mu Vasa. Nekoliko dana kasnije, u poseti veterinaru, saznala sam da je Vasa devojčica. Ostala je Vasa, kao skraćeno od Vasilisa.

Bila je plašljiva i mala. Krila se u krilu, pod miškom ili jastukom. Spavala je u krevetu samnom i sisala mi majicu. Zavolele smo se lako i jako.

Bila je pametna i naučila sve brzo. Bila je šašava i unosila nam radost i smeh u kuću.

Nastradala je glupo i iznenadno. Ostavila me uplakanu i tužnu.