ljudi

Ko zna zna, ko ne zna – dva

Ko zna zna

Kako da vam to kažem?

Niko ne zna sve o svemu. Niko ne zna ni sve o jednoj stvari, jer se menjaju okolnosti, dolaze nova istraživanja i njihovi rezultati…

Ima par pokazatelja da za nešto možete da tvrdite da znate pouzdano i da stanete iza tog svog stava. Umerenost je uvek zdrava. Osećati se dobro u svom telu i u glavi je zdravo. Biti srećan je zdravo.

Tu bih stavila tačku na raspravu (ili čarapu u usta, u zavisnosti od količine iritantnosti) o tome kako ja znam da je to dobro za mene (kao i za moje dete, kako ono veće van, tako i ovo manje unutar stomaka i ostale kojima kuvam, pečem, dinstam, a izbegavam da pržim).

Evo me tako, kako sita, zadovoljna i zdrava, pišem još jedan recept za nekonvencionalan kolač.

Zna li se i šta danas pravimo?

Jeo mi se brauni.

Mogao je ovo i biti brauni, da se zna. Jedna neverovatna stvar je preokrenula recept u drugom smeru. Nemam kakao u kući. Nije da nemam gde da kupim, ali stomak mi onemogućava brzinsko oblačenje i obuvanje i napolju je minus drugi dan za redom ove jeseni. Nikako mi se ne ide po taj kakao.

Više mi se ne jede brauni.

Pardonirajte, pravimo brauni drugi put. Danas ćemo napraviti neke čokoladne mafine sa lešnikom. To me podsetilo na detinjstvo i na čokolino, koji će se uskoro, ponovo konzumirati u našem domu (čitaj: svi redom ćemo da se grebemo kod Vanje za zaslađenje uspomenama o bezbrižnosti u obliku instant kašice).

Čokolino mafini (low carb)
  • 100 g sitno mlevenog pečenog lešnika
  • 40g Full Pack Nutrition čokoladne smese za low carb palačinke
  • kašičica sode bikarbone
  • prstohvat bibera, soli i cimeta na vrh kašičice

Sve ovo sam u blenderu dobro izmešala, pa nastavila da dodajem sastojke redom.

  • pola srednje velike tikvice
  • dva žumanca (belanca odvojiti i umutiti u čvrst sneg u posebnoj posudi)
  • pola poklopca Huxol zaslađivača (slobodno stavite više, nije bilo dovoljno slatko)
  • 30 g lanenog brašna
  • 25ml kokosovog ulja

Prethodno nabrojane sastojke dodavati, jedan po jedan, u blender i miksati dok se ne dobije homogena, čokoladna masa.

Posebno umutiti dva belanca u čvrst sneg, pa ručno umešati sa čokoladnom smesom.

Rernu sam ugrejala na 200 stepeni, ali sam spustila temperaturu na 150 kada sam ubacila kalup obložen papirnim korpicama.

* ne znam da li je do smese ili do ovih konkretnih korpica za mafine, ali se nisu lepo skidali sa kolačića, pa savetujem da koristite silikonske kalupe koji nikad ne omanu sa nekonvencionalnim kolačima ili bar upotrebite korpice na kojima egzaktno piše da služe za pečenje.

Pekla sam 15-ak minuta i nije moglo bolje da bude – sočno, meko i pečeno sa svih strana!

Vanja se sve vreme zahvaljuje

Dok ja pišem, bebe u stomaku (sa radnim, a sigurno i trajnim nazivom Vanja) se zadovoljno vrti. Kažu učeni ljudi da se bebe u stomaku posebno raduju ukusu slatkog.

To otvara temu „kako nešto što raduje bebu u stomaku spada u najveće doktorsko ne u trudnoći“. Slatka je i jabuka, slatka je i ovsena kaša, slatko je i sve ono što nije slano, ljuto, previše začinjeno, pa zato, ne tešite se da se možete trovati belim šećerom za dobrobit bebe koja raste u vašem stomaku.

Sutra ulazim u osmi mesec, pa smem da tvrdim da se zna kad je mali iz unutrašnjosti srećan zbog onoga što unosim u sebe, kao i aktivnostima koje nam serviram jer nikako ne mogu da ležim, čitam i buljim u tv. Sad je srećan. Sa njim i ja.

Podelili smo sa velikim bratom i tatom 10 komada, koliko je ispalo. Po tri njima, po dva nama. Bez reči, mi se računamo kao žena i po. Potrefilo se da imam bezkalorijski toping od čokolade i Oppo sladoled od vanile, pa je kompletan doživljaj bio za desetku.

Pesak peska pesku peskom – deo 2.

Osmi pesak, čuj mene pesak, mart

Ja sebe neskromno ne smatram tipičnom ženom. Možda se samo zanosim, možda sam tipičnija nego što mi se čini. Avaj, ne opterećujem se preterano tipično ženskim stvarima – datumima, godišnjicama, danima za zaljubljene i za žene. Ovaj dan za žene, godine 2018. po redu nakon rođenja onog bitnog muškarca, ipak je bio drugačiji od ostalih unazad proživljenih. Ne samo zbog prvog susreta sa pustinjom, već i zbog svega što je usledilo u ostatku osmog dana meseca marta.

večeraNa tortu šlag, na šlag mrvice čokolade, višnja na vrh. Ta višnja je za Višnju opet neka hrana. Ovaj put arapska. U arapskom ambijentu. Uz žive zvuke arapske muzike. Čak je i pivo arapsko. Pivo koje ja inače nit pijem, nit volim, ali evo, pijem ga već treći put i reklo bi se, volim sve više. Pred nas su, osim piva, izneli baba ganuš, tahini sos, šarenu salatu, humus, pita hleb, kebab, čorbu od sočiva i magično začinjen pirinač boje peska sa krupnim suvim grožđicama. Muzika se zaustavlja i žamor se čuje tek na kratko. Čim zamre, na dalje, samo zvecka escajg o zemljane posudice i zube naizmenično. Peščani pirinač je tako zauvek. Jagnje i ja se ne volimo i dalje. Ne bi bilo pošteno da mi se sve uvuče pod kožu, zar ne?

Site oči počinju da opažaju ambijent. Sve gori u bojama. Čitav svod je prekriven jarko crvenom i narandžastom tkaninom koja opušteno pada prema stolovima. Tu i tamo, među tim valovima boje bulke, lampe prigušenog svetla u obliku cveta. Na stolovima ćilimasti prekrivači, po podu kitnjasti jastuci. Šiša u sred kruga.

Pesak na četvrti način

mermaidNisam vodila neku evidenciju o tome, ali mi se čini da mi kosa u životu nije bila duža nego sada. Prema celoj dužini tog malog ličnog rekorda, od temena do polovine leđa, egipatski vetar je danas nemilosrdan. Mogla bih da slažem, pa vožnju brodom, po vetrovitom danu opišem kao nešto strašno romantično, ali sam svesna da trenutno više ličim na narandžastog rođaka Ita, nego na Arijel.

Kroz tu zavesu boje šargarepe, pokušavam iz ogromne, plažne torbe da iskopam bilo kakav alat za ukrotiti istu, ali mi ne polazi ni za levom, ni za desnom rukom. Pod jedan, ženske torbe su beskonačni zdenci, pod dva znam da nemam to što tražim, nego se samo nadam čudu. Na sreću, koliko je prema mojoj kosi surov vetar Hurgade, toliko je blagonaklona prema njoj so Crvenog mora. Kruti bičevi uskoro se lako pretvaraju u narandžastog puža na temenu i bar na kratko imam privilegiju da se divim prizoru iza zavese od kose. U visini očiju spaja se nekolicina nijansi spokojne i bledunjavo plave sa još sedam(deset) nijansi uzburkane i bučne iste boje. Negde u daljini, bezobrazno ih razdvaja pesak.

under the seaPredviđeno je da pljuvačkom namažem staklo iznajmljene gumene maske, da nazujem iznajmljena peraja i stavim u usta iznajmljenu disaljku, oslanjajući se na uveravanje da jod ubija sve bakterije. Mila, ili ćeš gledati Potragu za Nemom uživo ili ćeš ostati na brodu bezbrižno ušuškana od nečega što je bar a bar sa čašom iz prosečnog kafića ili svakim novim partnerom, po pitanju higijene.

Našla sam i Nema, i Moli, i Flaundera i Sebastijana. Našla sam 47. stranicu iz Svijeta životinja i gomilu poznatog nakita sa improvizovanih, letnjih tezgi. Našla sam hrabrosti da zaboravim na reč iznajmljeno, a onda nezamislivu tišinu i mir ispod uzburkane površine mora. Upijam boje i oblike da ih zaokružim na papirnom prospektu sa dna plažne torbe. Mislim na mog Nema koji bi vriskao od uzbuđenja na ovaj veseli, podvodni prizor. Želim da je tu, da vriskamo zajedno, da i on nauči dva-tri znaka, kojima se uz pomoć ruku sporazumevaš pod vodom. Želim da mi se jednom nekada ostvari želja.

Paradajz i viršle

Zahvaljujući divnim roditeljima mojih roditelja, ja znam samo za Jadran. Ovu boju obale ja nikad videla. Ovako sitan pesak sam gazila samo na Velikoj plaži u Ulcinju, ali ne u ovoj boji. Imala sam ovaj osećaj zabezeknutosti lepotom i pre, ali svaki put je jednako dobar. Treba uvesti terapeutsko hodanje po toplom pesku. Ne znam za šta, ali sam sigurna da je višestruko blagotvorno za zdravlje čoveka. Ako ništa drugo, ovo je psihoterapija koja prevazilazi svaki kauč.

ParadiseSve i da nema velikih, limenih slova na jednom manjem uzvišenju, sve na ovom mestu govori da sam u raju. Mala uvala, blago zaklonjenu od vetra, ukopala sam se zadnjicom u topao, poluvlažan pesak i posmatrala dve viršle na pozadini sa razglednice. Nemam sliku da to i dokažem, ali, kunem se, to su bile dve najlepše viršle koje sam ikada gledala. Krišom od vetra i peska, oči mi se smeju bojama, koža se raduje suncu, a srce je puno jer mi je odjednom najmanje važan bežični internet, viršle na društvenoj mreži, prazna baterija, to što sam pojela za dan kao za celu sedmicu i što mi je kosa slana, puna peska i zamršena za litar regeneratora. Sakupila sam gomilicu pokidanih korala i napuštenih školjki po komadu obale u „svojoj“ uvali. Promatrala sam šupljine i boje, odsjaj sunca na rebrastim naborima sedefa, a zatim se teatralnim poljupcem oprostila od skromne kolekcije.

Sa nekog drugog mesta možda bih mogla da ponesem ovakve uspomene. Ne i iz Egipta. Priča se da gratis idu i uspomene iz pritvora. Nema kupusanja podvodnog bogastva Crvenog mora po svetu. Takav je zakon. Osim ako poznajte nekoga, nekoga ko zna da celofan iz paklice cigareta… Ma ništa, pričam nebuloze.

Tirkiz kao način života

tirkizJedan bazen sa morskom vodom. Desetine udobnih, drvenih ležaljki sa tirkiznim peškirima od kvalitetnog, debelog pamuka. Neki fini, tihi i ljubazni, punoletni ljudi. Dobar espreso i voćna salata u čaši. Jedan kratak kurs kuvanja turske kafe za egipatske bariste. Jedan lift. Jedan ključ koji ne otvara vrata hotelske sobe. Jedan hodnik. Nekoliko flašica savršenog crvenog vina Omar Khayyam, nazvanog po jednom od najvećih, persijskih umova srednjeg veka. Baka i deka sa izraženim britanskim akcentom u restoranu koji se zove Sirena. Nezgrapne cipele na još nezgrapnijem batleru. Par svežih urmi. Topla kupka i vetrovita noć. Pun naramak uspomena koje će obojiti ostatak života u tirkiz. Tirkiz je mineral poreklom iz Turske. Kakva slučajnost aškn?

 

Ko to tamo kašlje

Deja Vu

Rahela užasno kašlje par nedelja unazad. Nisam u stanju da se koncentrišem na naš razgovor od tog njenog  ružnog, ružnog kašlja. Nisam je pitala da li ima još nekih simptoma bolesti, niti sam sama primetila nešto, osim da i dalje puši istim intenzitetom. Nikada nisam bila pušač i ne razumem pušače i tu njihovu strast. Po meni je to nedostatak volje i slabost.

Mati

Matilda je užurbano koračala ulicama Zemuna. Nije žurila nigde, ona je jednostavno uvek tako hodala, užurbano i pomalo kao muva bez glave. Ona je ona žena, sposobna, ali u isto vreme, dosta loše organizovana, pa mora uvek brzo da hoda, jer njeno vreme nekako curi i nestaje, a da ni ona sama ne zna gde i kako. U danima kada joj je nešto dodatno opterećivalo misli, a to je za Matildu bila dosta česta pojava, njena rasejanost dostizala je svoj vrhunac.

Zaboravila bi jednu rukavicu na kiosku, kad bi je skinula da plati „Politiku“, zaboravljala je tu istu „Politiku“ na pijačnoj tezgi dok je plaćala jaja, izgubila bi kišobran u autobusu i tome slične stvari. Onda bi se dodatno uzrujala time što je zaboravna, prisetila bi se pokojne tetka Milijane koja je imala Alchajmera, pa bi se osim za sebe, uplašila i za Dubravku i Olega. Takva je Matilda. Večno zabrinuta i uplašena, nikada previše opuštena.

Dubi Du

Dubravka danas puni trideset i dogovorile su se da ručaju sa Olegom u jednom finom restoranu na reci. Dan je tmuran i siv, ali dosta topao za ovo doba godine. Pozvala je tog jutra telefonom Rahelu u nameri da je nagovori da im se pridruži na ručku, kao njena najbolja prijateljica, a i Dubravka ju je oduvek jako volela. Iako je znala da će je odbiti jer se zadnjih dana nije najbolje osećala, mislila je da vredi pokušati. Pre toga je naravno, pozvala Dubravku da proveri da li je to po njoj u redu, jer je njena Dubi, njena sušta suprotnost. Drago, izuzetno lepo, ali jako ćudljivo biće. Rahela nije došla na ručak, iako joj se baš Dubravka najviše radovala.

Oleg

Oleg je crtao po salvetama crnom hemijskom olovkom, koju je Dubravka izbunarila iz torbe. Njemu je, osim u toku jela, u restoranima uvek bilo jako dosadno. Dubravka je na to navikla već, i kada nema nekog improvizovanog pribora za crtanje, uvek je tu igrica na mobilnom telefonu, ili se na brzinu organizovana pantomima, na slovo na slovo i slične animacije za poneti.

Oleg ima šest godina. Sledeće godine kreće u školu. Dobro i pametno dete. Poslušan, ali opet šarmantno vragolast. Dubravka ga je rodila kada je imala dvadesetpet godine. Kada je imala dvadesetsedam već je bila razvedena. Naivan mladalački izbor, čije je posledice, smatrala je, razvodom ublažila makar upola.

Rahela?

„Neće doći, ne oseća se dobro zadnjih dana. Zamolila me je da ti se izvinim u njeno ime.“

„Ma ok…ali šta je sa njenim zdravljem?“

„Lekari su joj rekli da je u pitanju nekakva atipična upala pluća.“

„Atipična upala pluća?“

„Da.“

„Zvuči poznato.“

Dubravka se danas probudila bez budilnika. Vikend je Oleg obično provodio kod oca i ona bi imala priliku da se naspava i radi šta hoće. Protegla se i zatim spustila ruke na grudi. Jedna vlas kose koja joj se zavukla u gornji deo pidžame zagolicala ju je, i ona se brzo počeša, malo grublje, pritisnuvši desnu sisu. Na momenat joj se učini da je napipala nešto neprirodno tvrdo, i vrati šaku da bolje opipa. Bilo je tu. Nešto dosta krupno i poprilično tvrdo. Prvo se uplašila, a onda je premotala najmanje pet logičnih objašnjenja i umirila se. Takva je bila Dubravka, Matildin negativ.

Dubi je mlada, lepa žena, svetle puti i tamne kose. Tata ju je često poredio sa Snežanom iz bajke, kosa boje abonosa, sneg bela koža i usne crvene kao krv. Na sve to, Dubi ima prozirno plave oči, duboke i bistre. Kada je dobre volje, bilo je lako sa njom. Zapravo, bilo je divno biti joj dobar i odan prijatelj ili partner, ali je imalasvoje kriterijume za lojalnost i tako često bivala razočarana, i postajala gruba i nepodnošljiva. Dubravka zna da da mnogo, ako joj se mnogo pruža.

Sanja

Opet je bio vikend i Oleg je opet bio kod oca. Napolju je ceo dan lila kiša kao iz kabla. Sunce se nije usudilo ni da pokuša tog dana bilo šta. Dubravka je loše sanjala, a to je značilo i da je loše volje. Njeni snovi su česti, vrlo živi i uvek u boji. Ukoliko bi sanjala da je poljubila nekog druga iz rareda, ona bi se taj dan zaista osećala kao da je zaljubljena u njega. Ako bi sanjala da ju je neko povredio, ona je taj dan zaista osećala ljutnju prema toj osobi. Najčešće se sećala svojih snova. Danas nije mogla da se seti. Nije se ni trudila, jer je po samom raspoloženja zaključila da nije neophodno da se priseća nečega ružnog. Nije ni popila prvi gutljaj jutarnje kafe, kada je zazvonio telefon.

Ružno

Mama. Matilda. Uznemirena. Ništa novo, ali posebno iritirajuće s obzirom na Dubravkino raspoloženje. Na trenutak pomisli: „Možda me je ona ispižđivala noćas,ustvari skoro sam sigurna da je tako Možda sam ja jebeno vidovita.“

„Jel’ se ti to ružno šališ samnom, pošto nisi baš izabrala dan, znaš?“

„Ne, ne šalim se Dubice, grozno, jel’ da? Rekli su joj da će biti sigurni u ponedeljak ujutru. Oh, ja ne mogu da verujem da se ovo događa, prvo tata, sada Rahela. Čime smo mi to zaslužili, Bože?“

„Načinom života mama, Rahela ne ispušta cigare, kao što nije ni tata, o ostalom ne želim ni da počinjem. Nema tog tvog Bože i nema on ništa s tim. ‘Ajde smiri se, ne treba ti sad da se razboliš.“

„Eh, moja Dubice, lako je kad si mlad, lako je tebi da budeš pozitivna i bezbrižna…“

„Koji užas!“ ote se naglas Dubravki, dok još nije bila sigurna ni da je veza prekinuta. Sedela je neko vreme zagledana u jednu tačku na prozorskom oknu, grejući ruke na šolji punoj crne kafe. Setila se cigareta u malom bifeu koje je neko od njenih prijatelja zaboravio još davno. Ostavila je cigarete pre tri godine kada je Oleg dobio neki osip koji su lekari povezali sa duvanskim dimom. Znala je da je to obično sranje, ali je takođe, znala da svakako truje svoje dete. Zapalila je jednu i uvukla dim. Zadrzala ga je par sekundi, a onda je sa dimom iz nje pokuljala i bujica suza i neki grozni krik. Kada se umila i popila čašu vode, više nije bila sigurna da li je plakala od bespomoćnosti, straha za Rahelu ili tuge za ocem, ali je znala da mora zakazati pregled. Što pre. Okrenula je telefonski broj i uz blago odglumljenu paniku izdejstvovala pregled u ponedeljak u podne. Osetila je olakšanje.

Krabe, škampi, kozice

„Mama…“

„Dubice! Citav dan pokušavam da te dobijem, ne javljaš se na telefon, slušaj šta imam da ti kažem…Nije rak Dubice, zamisli, nije rak, hvala Bogu! Jel me čuješ?“

„O mama, jeste rak…“

„Ma Dubi, lepa moja, ne čuješ me, nije rak. Rahela nema rak…“

„Ne Rahela, mama, ja.“

 

 

21.03.2013.

Beograd

Elizabeta, poker i blekdžek

Elizabeta nije naše ime-tip a

Dvoje zaljubljenih ljudi svojevremeno, čekajući svoje prvo čedo, odlučili su da dete neće nositi ime koje je u trendu, niti ono koje se oslobodilo iza neke babe, tetke strine, niti da će simbolizovati zdravlje, dugo čekanje, darivanje od svevišnjeg sleš neba. Tražili su posebno, retko i lepo ime svom prvom i u tom trenutku, jedinom detetu.

Par decenija kasnije, tebi je ulet u priču „je li tebi to neko umetničko ime ili se stvarno tako zoveš?“ Hajde, koliko god da si vezana vreća, sigurno možeš bolje. Nije ona uvredljive prirode, ali na neki način si se narugao njenom imenu i njihovom zalaganju za jedinstvenost.

Čekaj, zašto se trudim da objasnim? Ti to jednostavno ne umeš i ne možeš da razumeš. Nema dubine u tipu a.

Ćao, lepa slika. Odakle je Elizabeta?-tip b

Imaš 30+ godina, koristiš računar i internet, poseduješ dovoljno samopouzdanja da pišeš nepoznatim ženama na fejsbuku, ali nikako ne pronalaziš ljubav svog života. Nijedna ne reaguje na tvoje poruke onako kako bi ti želeo. Nijedna neće da se uživi u razgovor i dozvoli ti da postaneš interesantan u nekom trenutku. Šta je s tim ženama, za ime boga?

Šta je s tobom, za ime boga? Nabasao si na lepu žensku glavu na profilnoj slici i rešio si da napišeš neku glupost, pa ako prođe, prođe. Nikome pre tebe to nije palo na pamet, garantovano. Osim toga, ta lepa ženska osoba će se osetiti sasvim posebno zahvaljujući tvom bledunjavom interesovanju.

Izlistaj ceo zid, uđi u fotografije, vidi gde izlazi, s kim se druži, gde je putovala, da li ima neki hobi, dečka na primer, da li je uopšte interesuju muškarci,  da li voli više knjige ili film, da li pije kafu ili čaj, odakle je, koliko ima godina… Ta društvena mreža zapravo tome i služi. Kad napišeš smislenu poruku u kojoj joj jasno pokazuješ da te je zaintigirala, da si potrošio vreme na pripreme za tu poruku, da je možda jedna od pet, a ne pedeset kojima si se tako spontano javio, tada možda dobiješ odgovor i publiku. Ili etiketu da si psihopata. Svakako, bolje nego da ne izazoveš nikakvu reakciju i odeš u fioku za tipa b.

Elizabeta, ti, tvoja žena i deca-tip c

Elizabeta poprilično ceni sebe. Elizabeta zna svoje granice, ali je veoma svesna i svojih mogućnosti. Jednoj Elizabeti je moral relativan pojam, ali ne trpi zaljubljene, srećno verene i oženjene sa lepljivim prstima. Proklamovano takvima, nedopustivo je da približavaju te svoje lepljive prste i tu je granica. Zašto bi bilo koja žena na ovoj planeti želela da bude druga, da se raduje otpacima i da kvari sreću nekoj drugoj ženi ili nedajbože deci. Dobro, znam, ima ih, ali ne i Elizabeta. Elizabeta želi nepodeljenu pažnju, sopstvenu teritoriju i miran san.

Razumem, ni u kupovinu novih patika se ne ide bos. Svako ima pravo da gleda, primeti i poželi nove patike dok još uživa u udobnosti starih, ali ako se stare raspadaju, a ti nabaciš nove, pa ih nosiš paralelno, onda si baš bezveze lik jer jedne tretiraš kao ofucane i dosadne patike, a druge kao novu igračku i nisi ništa drugo do tip c.

Vidi, Elizabeta, moj polni organ-tip d

Apolon se zagrnuo šatorskim krilom, postiđen tvojom lepotom. U krugu od dva kilometra, oko tebe padaju žene u nesvest. Kad se osveste, pijano se teturaju maštajući o tvom prelepom osmehu, širokim ramenima i šarmu kojeg nisu dostojne. Vadiš malu beležnicu i olovku, precrtavaš par nanizanih imena, pa baciš pogled na par sledećih u nizu. „Kome bih danas mogao poslati svoju obnaženu sliku?“ Ne zaboravi, moraš kupiti sladoled, uklopiti ga u fotku i indiskretno poručiti sledećoj žrtvi kako želiš da opštiš i sa njom i sa sladoledom.

Ma zapravo, bravo care! Pa ti si iskren. Hoćeš sladoled, nećeš sladoled. Nema predjela, glavnog jela, samo dezert. Uzmi ili ostavi. Elizabeta te ceni. Elizabeta bi isto to radila da je muško, išla bi naokolo bez namere, ali otvorenog uma i jela sladoled koji i kad joj se jede. Čekaj, ona to radi i kao žena. Samo, nema zaljubljivanja i osećanja kad si tip d. Teška priča.

Budi moja mama, E.-tip e

Kasno sam ustao, nisam dugo mogao da zaspim, gledao sam film, gledao sam film za masturbaciju, gledao sam seriju, gledao sam kako se razmnožavaju bradate agame na jutjubu, gledao sam u mesec, gledao sam u praznu šolju od kafe, baš sam iscrpljen, zar moramo danas da idemo u prodavnicu, da platimo račune i budemo odrasli i odgovorni ljudi?

Ne moramo danas srce, ali nekad ćemo morati.

Znam ljubavi, evo, ako baš želiš, ti danas to uradi sama, a ja ću od sutra ranije da ustajem, da budem muškarac i pomažem ti u svemu.

Jako me boli želudac, pojeo sam pljeskavicu, keks, sladoled, dva kroasana, napolitanke, parče pice i baš mi nije ni do čega, jel možeš danas da budeš dobra i da opet ti budeš odrasla i odgovorna, a ja da preživam i kmečim? Sutra će sve biti ok i nećeš više morati ništa sama.

Odmori, sad želim sama sve. Buji paji, tip e.

Savršeno nesavršen-tip f

Da li ovaj čovek stoji ispred mene ili ga sanjam? Mislim, je li realno da je ovako stabilan, normalan, elokvantan, duhovit, sposoban, drag, koristan, funkcionalan, nasmejan, zanimljiv, obrazovan, nežan, načitan, lepo miriše, govori pametno, hoda samouvereno, voli isto što i ja i odvaja vreme za mene?

Mahni malo rukama Elizabeta, možda je magla, možda se rasprši. Dobro, sad si ispala budala, gleda te šta radiš sa rukama, ali mislim da nisi baš kompletno zajebala stvar. Prestani da mašeš, sve ćeš upropastiti. Lagano se iskradi iz razgovora, mirno hodaj do vrata i kad mu nestaneš iz vidokruga, sprint do prve radnje sa lancima i katancima. Ne možeš kupiti previše, zato nemoj da štediš. Dok žuriš prema toj prodavnici, aktivno razmišljaj o podrumu u koji ćeš ga zatvoriti.

Bravo, brza si, draga. Gledaj koliko izbora. Treba ti dvadesetak metara brodskog konopca, otprilike isto toliko najdebljeg čeličnog lanca i tri-četiri katanca sa šifrom. Kako mislite za šta mi je potrebno, pa našla sam savršenog muškarca. Ljubazni prodavac uperi svoj kažiprst u veliki znak iznad ulaza.

Nije za prijatelje, bivše od sestre, sestre od tetke, drugarice, poznanice, nije za kolege i nadređene, nije za najbolje prijatelje i poznanike bivših, neukusno mlađe i nefunkcionalno starije, zauzete, dalje rođake i klaustrofobične.

E do mojega.

 

Sedi Elizabeta, dobro ti je i samoj.

 

Lovac na volim te i ja

Ja volim

Po hodnicima i sobama stoje naslagane kartonske kutije i koferi puni mog devojačkog života. Tata je svaku kutiju precizno zatvorio širokom selotejp trakom. Ustala sam previše rano. Ne mogu da spavam od uzbuđenja. Danas treba da dodje Ognjen sa kolegom koji vozi kombi u „Akva Beli“ da prenesemo moje stvari u naš novi stan. Na proleće planiramo venčanje.  Iako je Ognjen obećao veridbu, po svemu sudeći nećemo je imati. Ja se ipak nadam da sve to nije samo planiranje. Ma, ja sam ustvari sigurna, šta lupetam, baš sam srećna što imam Ogija.

Moj kraj i moja Marijana Gregoran ostaće , a ja sam odlučila da idem dalje. Nije mi žao što posle skoro pa tri decenije, napuštam deo grada u kome sam provela i detinjstvo i srednjoškolske dane. Klupu gde sam se prvi put poljubila i onu drugu gde sam pušila travu sa „ortacima iz kraja“. Ulicu na kojoj sam probdela celu jednu noć tumarajući sama kada sam kao pobegla od kuće zbog keca iz hemije. Kraj u kom me je mama držala za ruku dok smo šetale i jele „Rumenka“ i gde sam se, na neki način, oblikovala u sebe samu.

Tek je svanulo, mrak se još blago nazire na uglovima neba i na zgradama se polako pale svetla. Verovatno svetla u kuhinjama. Kuva se prva jutarnja kafa. Deluje kao da je užasno hladno, a prognoza je najavila topliji dan nego što je bio jučerašnji. Otvorila sam prozor i na brzinu gurnula glavu napolje, da bih bila sigurna kome treba da verujem, prognozi ili čuvenom, od skoro popularnom, „subjektivnom osećaju“. Definitivno je hladno. Na drugoj strani ulice, jedino što remeti tišinu tek rođenog dana, Damjan, moja prva simpatija. I druga, i četvrta i šesta, sedma, ne znam ni ja. Uvek je bio moja simpatija na neki način. Iako nikad nije bio više.

Damjan

Uvukla sam glavu nazad u stan i odlučila da ne zatvaram prozor dok on ne ubode ključ od ulaza i nestane u njemu. Prozori su nam prastari, škripe. Ne želim da mu privučem pažnju u ove sate, sigurno se odnekud vraća kući trešten.

Damjan je tri godine stariji od mene. Znamo se ceo život. Igrali smo se u istom dvorištu i išli u istu osnovnu školu. Imali smo par zajedničkih prijatelja, nabacivao mi je neke svoje drugove i ja sam njemu nabacivala neke svoje drugarice. Bilo je dana kada mi je bio super drug, i bilo je meseci i godina da se ne čujemo, pa čak i ne sretnemo, iako živimo praktično na minut jedno od drugoga. Nekada smo se simpatisali potajno. Nekada se ispovedali jedno drugom kao najbolji prijatelji, o „skotovima“ koji su mene povređivali i o „droljama“ koje su njega varale.

Damjan je gotovo uvek mislio da je nesrećno zaljubljen, a nikada nije ni imao pravu, ozbiljnu vezu. Njegova vesela, brižna majka je medicinski tehničar u „Olgi Dedijer“. Otac je, otkad znam za njega, radio u Moldaviji i dolazio samo tri puta godišnje u Beograd. Elena, mlađa sestra, lepotica, udala se i živi u Beču. Ima troje dece. Nikada nije otišao kod nje. Valjda da bi joj olakšao to što krije da joj je muž tamo u zatvoru. Damjan je bio odličan đak u osnovnoj. Igrao je fudbal, išao na opštinsko iz fizike, a kasnije u građevinskoj upao u neku ekipu koja je više vremena provodila van škole, nego u njoj. Probao je, na nagovor tadašnje devojke, da upiše faks sa tim svojim bednim prosekom, a kad mu nije pošlo za rukom iz prve, odustao je i počeo da radi u video klubu. Izdržao je dva i po meseca.

Simpatija

Elem, bio je moja prva simpatija. Kada sam krenula u prvi razred, posebno zadovoljstvo su mi predstavljali zajednički odlasci u školu. Obično smo ćutali, jer smo bili deca. Naša šetnja je zapravo, za njega bila moranje. Moja mama zamolila njegovu da me prati do škole bar prvo vreme. Ja sam uživala. Gledala sam krajem oka kako mu pramen svetle kose pada na pegavi nos, kako ga on vešto i nonšalantno oduva sa lica pritom napućivši mala bleda usta, kako nosi ruksak na jednom ramenu i kako su mu pertle ugurane u patiku, a ne zavezane kao nama krezubim klincima.

Kasnije, kada sam ja bila na pragu petog, a on osmog, na rođendanu moje komšinice Marije, koja je sa njim išla u razred, prvi put smo se poljubili „na blic“ jer je tako nalagala igra „masne fote“. On je žvakao žvaku i samo se osmehnuo kao da je sam Džejms Din, a ja sam celo to leto letela na krilima tog površnog poljupca.

Još neko vreme sam bila zanesena Damjanom,koji je tad vec napunio skoro dva metra. Po principu „daleko od očiju, daleko od srca“, njegov odlazak u srednju učinio je da primetim još po nekog nezrelog majmunčića u školskom. U srednjoj školi sam počela da čupam obrve, otkrila sam sjaj za usta i maskaru, u duksevima koji su veći od mene sam samo učila, a moje nepravilno izgovarano slovo „r“ shvatila sam kao super način da se izdvojim, a ne razlog da što manje govorim.

Damjan je visio po parkovima u kraju i često mi se javljao previše ljubazno. Imala sam par koraka do punoletstva kada smo se ponovo poljubili. Pozdravljao me je preko Marije i čak mi je poslao to leto razglednicu iz Sutomora. Mojoj mami se više nije dopadalo da me on prati bilo gde, govorila je kako je šteta, tako fin dečko, pametan i lep, a tako lenj i izgubljen. Da, bila je i ubeđena da se sigurno drogira. Smatrala je sve  to nedostatkom muškog autoriteta u kući i nije želela da se on muva oko mene.

On i dalje traga

Pre par meseci srela sam ga u pet popodne ispred trafike. Vidno alkoholisan. Izbečio svoje zelene oči u mene, promucao mi ime i zagrlio me kao da smo rod rođeni. Bilo mi ga je užasno žao. I dalje je bio nekako lep, onako visok i impozantan, iako se malo ugojio, iako je smrdeo na jeftine cigare i vinjak, čini mi se i zaplitao jezikom.

Samo sam ga pitala šta ima novo i šta radi, a uspeo je da mi kaže da je sišao po pljuge, da celu noć nije spavao, da se isprimao na neku ludilo igricu sa ratnim avionima na netu, da nema posao, al’ da neće ni da ga traži u ovoj smrdljivoj državi, da ga boli uvo za posao dok god ćale i šveca šalju pare da sakriju, ćale drugu porodicu u Kišinjevu, šveca muža kriminalca, da mu je keva više na poslu i kod ovog komšije što mu je žena umrla prošle godine,nego kući,  da ga je šutnula riba s kojom je bio dve nedelje, da on sad pati za njom, da smo mi žene užasne i bezosećajne, da se po stoti put oseća izdanim jer je voleo, a nije bio voljen, i ko zna šta još što sam zaboravila da spomenem.

Na kraju je pokrio usta, diskretno podrignuo, rekao mi pardon, što je sasvim u redu, a onda i da je pojeo neki sendvič sa nekom smrdljivom salamom, što i nije bilo neophodno da znam. Potapšao me po ramenu, pohvalio moj izgled i otišao da igra „onu ludilo“ igricu. Meni se javila potreba da zaplačem i osećala sam mučninu kao da sam ja pojela taj sendvič, a ne on.

Kasnije tog dana, u ulazu sretnem Mariju sa klincima. Ispitala me sve o Ognjenu i našim planovima.  Kad sam joj rekla da planiramo da počnemo da živimo zajedno, čestitala mi je na brzinu, jer je morala da trči za klincima i već smo okrenule leđa jedna drugoj kad sam doviknula za njom da sam srela Damjana.

„Jao, užas. Reci koji klošar…“

Nije on klošar, on je samo lovac na volim te.

25.03.2013.

 

Šta radiš kasnije?

Dogodi se ponekad nešto, sitno, ni blizu bitno, pa poželim da uzmem jedan ruksak, spakujem u njega ono najvrednije, najvažnije, odem i živim ponovo.

Sjebano je to što mi za najvažnije nije dovoljan ni kamion, a ne jedan ruksak.

Kuda

Gde može u ruksak da stane jedan mali koji više nije mali?

Gde može u ruksak da stane cela ona i sve njene brige i izmišljeni problemi?

Gde sa njima za koje punog srca kažem da su mi sestre od tetaka?

Gde

Kuda sa njom i celim njenim brodom i posadom?

Kuda sa njenom biciklom i njom koja s mog profila špijunira bivšeg?

Kuda sa njom koja veličanstveno prevrne očima i  kaže mi da mi samo još to treba pored svega?

Kuda sa njom koja ubedljivo najbolje nosi crveni karmin na i dalje detinjem licu, a psuje tako da je cela kafana čuje?

Kuda sa malom, polarnom lisicom s kosom do dupeta?

Šta ću sa njih dve s kojima se najslađe smejem dok onaj odozgo vidi sve?

Treba spakovati i njega tako zabavnog.

Treba spakovati sve one koje počinjem da volim, a još uvek nisu uspeli da ispadnu govna.

Možda bih volela i neku lepu uspomenu da ponesem. Ljubičastu pidžamu, recimo ili privezak u obliku slova V, koji mi se kači za svaki džemper, a neretko i za kosu.

Treba da mi ostane i malo mesta za čačkalice. Meni se stalno jabuke, meso i kokos zaglave između zuba.

Nema veze, ostaću.

Osim ako neko poklanja kamion.

Doručak kod velikog vezira

Jaja

Nije baš cik zore. Kasnim sa doručkom. Ne zato što ne stižem ili nemam šta da pojedem, već zato što sam dan ranije u ponoć pojela što sad ne smem naglas ni da izgovorim.

Duga je priča o tome zašto ja svako jutro jedem jaja. Nemamo sad vremena za to. Poenta je da jedem jaja. Svako jutro. Nekad tri, nekad četiri, nekada čak i pet. Nekada izbacujem žumanca, a nekad ih ostavim. Zašto? To je takođe preopširna priča.

Nekada su na oko, nekada su kuvana, a nekada su kajgana. Ima dana i kad ih pretvorim u sladak obrok. Ovo je već lako objasniti. Koliko god da volite jaja, jednom će vam dosaditi način na koji ih spremate, pa potom jedete.

Danas imam tri komada. Kuvana. Tvrdo kuvana. 007.

Šta je najdosadnije kod kuvanih jaja? Oljuštiti ih.

Kao skapirala sam fazon, kucnes jaje o ravnu i čvrstu površinu, pa ga dlanom kao oklagijom valjaš pod blagim pritiskom ruke, dok ne napravi pun krug. Tako se, navodno lakše ljušti.

Šta znam, i ne baš. Jedno da, drugo se već opire.

Onda shvatim nešto mnogo važnije od toga kako se ljušte tvrdo kuvana jaja.

Ljudi

Ljudi. Ljudi se ne ponašaju isto, bez obzira koliko ih ti ravnopravno tretirao.

Imaš one koje tako nežno pritisneš dlanom, da ne može nežnije, ali čim pokušaš da skineš ljusku sa njih, da dođeš do njihove meke unutrašnjosti, ona ljuska počinje da se kruni i truni, da ti se lepi za prste, delom i za njihovu mekoću, pa se nerviraš, pa se stvari odvijaju još teže, pa ljuska počinje da povlači i njihovu meku, belu unutrašnjost, pa dođeš do samog srca, ali je okolo nastao jeziv haos i sve to ni na šta ne liči, pa vrlo često uzmeš i zafrljačiš u smeće, jer zapravo to što je ostalo je ništa.

Imaš one druge, koje isto tako nežno, možda čak i nemarnije pritisneš dlanom, pa nađeš sitnu rupicu u ljusci, povučeš lagano, a ljuska u jednom komadu otpadne, ostavljajući iza sebe glatku, meku površ njihove unutrašnjosti. Na prstima nema ni traga nereda, gledaš u savršen oblik, savršene čiste, bele boje, bez ijedne neravnine.

O čemu se radi?

Iz iste su kutije. U istoj vodi i šerpi, na istoj temperaturi, isti broj minuta.

Isti dlan ih je pritisnuo.

Ipak, nije ništa isto.

 

Jednostavno je,  nismo svi isti.

Što ranije shvatiš da nije samo do tvog dlana, već i do ljuske o kojoj ne znaš ništa, to će ti biti lepši i veseliji doručak.

Muka

Uvek. Puno.

Postoje dve stvari koje me zaista čine slabom.

Jedna me potpuno onesposobljava, druga mi daje nadljudsku snagu.

Nikada ti se nisam ovako požalila, zar ne?

Mislim da zapravo nikome i nisam.

Već tri godine nisam.

Danas sam plakala.

Puno sam plakala.

Toliko da me peku oči i kapci su mi evidentno otečeni.

Imala sam potrebu za sigurnošću koju je ulivao onaj topli zagrljaj.

Neracionalnu snažnu.  Na kratko me je učinila potpuno bezumnom.

Nisam umela sebi da objasnim da je to realnost i da se neće nikada promeniti.

Znaš onaj osećaj kada bi iskočio iz sopstvene kože zbog tog osećaja bespomoćnosti?

Znaš onako, kao kad ti ukradu nešto, ili ti ogrebu automobil na parkingu, kada si besan, ali ne znaš na koga se ustvari ljutiš, pa te svi nerviraju? Ustvari, ljut si na sebe. Znaš dobro i zašto, samo se ne usuđuješ da sebi priznaš.

Izbegavam inače supstance koje to olakšavaju.

Danas ne. I sada mi je hladno, i mišići na licu su mi usnuli i teški. Ili su previše lagani? Ne znam.

Osećam blagu nemoć u rukama i teskobu u grlu. Još bih plakala.

A da li ti nekada namerno pustiš pesmu za koju znaš da će te potresti, da će te zasigurno rasplakati, bez da nakon toga usledi olakšanje?

Ja to radim. Ja ću sad to da uradim. Smislila sam i kratku listu takvih pesama.

Zar ne shvataš?

Danas sam jako tužna. Jako mi nedostaje. Danas ništa neće odagnati taj nedostatak.

Tvoj maći pati.

Život ide dalje, i ja se s njim nosim odlično.

Sve dok s vremena na vreme, umesto lica sa dva dana starom bradom koje miriše na Brut i duvan, poljubim hladni mermer.

To me slomi.

Uvek ću te voleti. Puno mi nedostaješ.

13.02.2013.

Gumicu za brisanje

 Nije ovo ništa drugo do samosažaljenja, ali kako već dugo crpim zadnje atome samopoštovanja neću tako da ga nazovem.

 Nazvaću ga

Lament nad samom sobom

(prefinjenije je)

 

Juče sam, znate, ponela jednu veeeliku gumicu za brisanje. Veliku kao što je, na primer kutija za čizme.

 Prethodno sam napravila savršen itinerer po kom ću bazati sa svojom džinovskom gumicom.

Ne, nisam ja poludela, niti sam pila, niti sam se zabavljala. To je nešto sto mora da se uradi.

I tako, smestih na jedvite jade tu gumičetinu pod mišku, nabih slušalice u uši, i zakoračih hrabro u brisanje jednog dela života.

22.Oktobar 2006. – 29.10. 2010.

Septembar 2006. Opština Vračar, trag obrisan. Pomalo gorko. Ne previše, ali ipak gorko. Bila sam još uvek pristojno ne-debela za jednu trudnicu, pomalo ljuta i pomalo srećna. Ljuta jer hoću da zadržim svoje faking devojačko, pa se na krv i nož posvadjasmo, srećna…ne sećam se sad zašto. Valjda sam bila zaljubljena još uvek.

Mart 2007.

Opština Savski venac. Ja ću opet biti ona ja, kao što sam pre svega ovoga bila. Makar na papiru. Obrisano jos malo prošlosti. Tu me stvarno, da budem iskrena zabolelo. Tu sam jednom došla apsolutno srećna i rekla ponosno i glasno : Andrej taj i taj, mama mu ja, mame mi, tata mu on, tate mi.

Tad kažem sebi, ideš sad lepo u Palatu pravde, taman da se malo odmoriš od ovih napasnih flešbekova.

Ali , ne lezi vraže, zapetljah se, sluđ,ena u gradu u kom sam tako sluđena i rođena, i završih u ulici Risanskoj. Ni po jada, što smo prvi put zajedno letovali baš u Risnu, nego u toj 4 i po metra dugoj ulici, baš fotograska radnja beše, u kojoj po nasmejane slike sa „onog da ja tebi sve i da ti meni sve“ događaja, išli smo. Valjda srećni. Mislim da da.

Odmorih se tako malo u toj Palati, pa se uputih dobro poznatom trasom u treću opštinu po redu, da im tamo kažem, da nema smisla da se zovem nečijom, kad to više nisam, a i za ranije se postavlja pitanje.

I sednem u bus, da idem svojoj kući, svom dukatu, da me nasmeje. Muka mi, i glava me boli. Preživela sam. Posložih malo regale i police po glavi, obrisah prašinu sa nekih stvari i sabrah se. Nije mi žao što sam izgubila to što sam izgubila – ja sam na tome i  insistirala, već mi je žao…

Ne, nije mi žao, već vam sa setom zavidim na vašim lepim i skladnim brakovima, osmesima koji vam se stope u jedan kad pogledate u svoje kovčežiće blaga, koji će vam se zvonko nasmejati . Zavidim vam, i to na neki neobičan, nimalo zao način.

I želim vam da nikada, nikada, ne morate da nosate tri tone tešku gumicu za brisanje kroz ceo grad. I gužva vam je u Kneza Miloša non stop.

 

 14.01.2011.