Dogodi se ponekad nešto, sitno, ni blizu bitno, pa poželim da uzmem jedan ruksak, spakujem u njega ono najvrednije, najvažnije, odem i živim ponovo.

Sjebano je to što mi za najvažnije nije dovoljan ni kamion, a ne jedan ruksak.

Kuda

Gde može u ruksak da stane jedan mali koji više nije mali?

Gde može u ruksak da stane cela ona i sve njene brige i izmišljeni problemi?

Gde sa njima za koje punog srca kažem da su mi sestre od tetaka?

Gde

Kuda sa njom i celim njenim brodom i posadom?

Kuda sa njenom biciklom i njom koja s mog profila špijunira bivšeg?

Kuda sa njom koja veličanstveno prevrne očima i  kaže mi da mi samo još to treba pored svega?

Kuda sa njom koja ubedljivo najbolje nosi crveni karmin na i dalje detinjem licu, a psuje tako da je cela kafana čuje?

Kuda sa malom, polarnom lisicom s kosom do dupeta?

Šta ću sa njih dve s kojima se najslađe smejem dok onaj odozgo vidi sve?

Treba spakovati i njega tako zabavnog.

Treba spakovati sve one koje počinjem da volim, a još uvek nisu uspeli da ispadnu govna.

Možda bih volela i neku lepu uspomenu da ponesem. Ljubičastu pidžamu, recimo ili privezak u obliku slova V, koji mi se kači za svaki džemper, a neretko i za kosu.

Treba da mi ostane i malo mesta za čačkalice. Meni se stalno jabuke, meso i kokos zaglave između zuba.

Nema veze, ostaću.

Osim ako neko poklanja kamion.