Osmi pesak, čuj mene pesak, mart

Ja sebe neskromno ne smatram tipičnom ženom. Možda se samo zanosim, možda sam tipičnija nego što mi se čini. Avaj, ne opterećujem se preterano tipično ženskim stvarima – datumima, godišnjicama, danima za zaljubljene i za žene. Ovaj dan za žene, godine 2018. po redu nakon rođenja onog bitnog muškarca, ipak je bio drugačiji od ostalih unazad proživljenih. Ne samo zbog prvog susreta sa pustinjom, već i zbog svega što je usledilo u ostatku osmog dana meseca marta.

Na tortu šlag, na šlag mrvice čokolade, višnja na vrh. Ta višnja je za Višnju opet neka hrana. Ovaj put arapska. U arapskom ambijentu. Uz žive zvuke arapske muzike. Čak je i pivo arapsko. Pivo koje ja inače nit pijem, nit volim, ali evo, pijem ga već treći put i reklo bi se, volim sve više. Pred nas su, osim piva, izneli baba ganuš, tahini sos, šarenu salatu, humus, pita hleb, kebab, čorbu od sočiva i magično začinjen pirinač boje peska sa krupnim suvim grožđicama. Muzika se zaustavlja i žamor se čuje tek na kratko. Čim zamre, na dalje, samo zvecka escajg o zemljane posudice i zube naizmenično. Peščani pirinač je tako zauvek. Jagnje i ja se ne volimo i dalje. Ne bi bilo pošteno da mi se sve uvuče pod kožu, zar ne?

Site oči počinju da opažaju ambijent. Sve gori u bojama. Čitav svod je prekriven jarko crvenom i narandžastom tkaninom koja opušteno pada prema stolovima. Tu i tamo, među tim valovima boje bulke, lampe prigušenog svetla u obliku cveta. Na stolovima ćilimasti prekrivači, po podu kitnjasti jastuci. Šiša u sred kruga.

Pesak na četvrti način

Nisam vodila neku evidenciju o tome, ali mi se čini da mi kosa u životu nije bila duža nego sada. Prema celoj dužini tog malog ličnog rekorda, od temena do polovine leđa, egipatski vetar je danas nemilosrdan. Mogla bih da slažem, pa vožnju brodom, po vetrovitom danu opišem kao nešto strašno romantično, ali sam svesna da trenutno više ličim na narandžastog rođaka Ita, nego na Arijel.

Kroz tu zavesu boje šargarepe, pokušavam iz ogromne, plažne torbe da iskopam bilo kakav alat za ukrotiti istu, ali mi ne polazi ni za levom, ni za desnom rukom. Pod jedan, ženske torbe su beskonačni zdenci, pod dva znam da nemam to što tražim, nego se samo nadam čudu. Na sreću, koliko je prema mojoj kosi surov vetar Hurgade, toliko je blagonaklona prema njoj so Crvenog mora. Kruti bičevi uskoro se lako pretvaraju u narandžastog puža na temenu i bar na kratko imam privilegiju da se divim prizoru iza zavese od kose. U visini očiju spaja se nekolicina nijansi spokojne i bledunjavo plave sa još sedam(deset) nijansi uzburkane i bučne iste boje. Negde u daljini, bezobrazno ih razdvaja pesak.

Predviđeno je da pljuvačkom namažem staklo iznajmljene gumene maske, da nazujem iznajmljena peraja i stavim u usta iznajmljenu disaljku, oslanjajući se na uveravanje da jod ubija sve bakterije. Mila, ili ćeš gledati Potragu za Nemom uživo ili ćeš ostati na brodu bezbrižno ušuškana od nečega što je bar a bar sa čašom iz prosečnog kafića ili svakim novim partnerom, po pitanju higijene.

Našla sam i Nema, i Moli, i Flaundera i Sebastijana. Našla sam 47. stranicu iz Svijeta životinja i gomilu poznatog nakita sa improvizovanih, letnjih tezgi. Našla sam hrabrosti da zaboravim na reč iznajmljeno, a onda nezamislivu tišinu i mir ispod uzburkane površine mora. Upijam boje i oblike da ih zaokružim na papirnom prospektu sa dna plažne torbe. Mislim na mog Nema koji bi vriskao od uzbuđenja na ovaj veseli, podvodni prizor. Želim da je tu, da vriskamo zajedno, da i on nauči dva-tri znaka, kojima se uz pomoć ruku sporazumevaš pod vodom. Želim da mi se jednom nekada ostvari želja.

Paradajz i viršle

Zahvaljujući divnim roditeljima mojih roditelja, ja znam samo za Jadran. Ovu boju obale ja nikad videla. Ovako sitan pesak sam gazila samo na Velikoj plaži u Ulcinju, ali ne u ovoj boji. Imala sam ovaj osećaj zabezeknutosti lepotom i pre, ali svaki put je jednako dobar. Treba uvesti terapeutsko hodanje po toplom pesku. Ne znam za šta, ali sam sigurna da je višestruko blagotvorno za zdravlje čoveka. Ako ništa drugo, ovo je psihoterapija koja prevazilazi svaki kauč.

Sve i da nema velikih, limenih slova na jednom manjem uzvišenju, sve na ovom mestu govori da sam u raju. Mala uvala, blago zaklonjenu od vetra, ukopala sam se zadnjicom u topao, poluvlažan pesak i posmatrala dve viršle na pozadini sa razglednice. Nemam sliku da to i dokažem, ali, kunem se, to su bile dve najlepše viršle koje sam ikada gledala. Krišom od vetra i peska, oči mi se smeju bojama, koža se raduje suncu, a srce je puno jer mi je odjednom najmanje važan bežični internet, viršle na društvenoj mreži, prazna baterija, to što sam pojela za dan kao za celu sedmicu i što mi je kosa slana, puna peska i zamršena za litar regeneratora. Sakupila sam gomilicu pokidanih korala i napuštenih školjki po komadu obale u „svojoj“ uvali. Promatrala sam šupljine i boje, odsjaj sunca na rebrastim naborima sedefa, a zatim se teatralnim poljupcem oprostila od skromne kolekcije.

Sa nekog drugog mesta možda bih mogla da ponesem ovakve uspomene. Ne i iz Egipta. Priča se da gratis idu i uspomene iz pritvora. Nema kupusanja podvodnog bogastva Crvenog mora po svetu. Takav je zakon. Osim ako poznajte nekoga, nekoga ko zna da celofan iz paklice cigareta… Ma ništa, pričam nebuloze.

Tirkiz kao način života

Jedan bazen sa morskom vodom. Desetine udobnih, drvenih ležaljki sa tirkiznim peškirima od kvalitetnog, debelog pamuka. Neki fini, tihi i ljubazni, punoletni ljudi. Dobar espreso i voćna salata u čaši. Jedan kratak kurs kuvanja turske kafe za egipatske bariste. Jedan lift. Jedan ključ koji ne otvara vrata hotelske sobe. Jedan hodnik. Nekoliko flašica savršenog crvenog vina Omar Khayyam, nazvanog po jednom od najvećih, persijskih umova srednjeg veka. Baka i deka sa izraženim britanskim akcentom u restoranu koji se zove Sirena. Nezgrapne cipele na još nezgrapnijem batleru. Par svežih urmi. Topla kupka i vetrovita noć. Pun naramak uspomena koje će obojiti ostatak života u tirkiz. Tirkiz je mineral poreklom iz Turske. Kakva slučajnost aškn?