Tamo negde je pesak
Daleko od toga da nisam bila uzbuđena, ali iako inače od uzbuđenja pred put, ne mogu da spavam ni kad je vreme spavanju, ovaj put sam, planski i neuobičajeno racionalno za svoje pojmove, legla u osam uveče da bih se naspavala do dva ujutru, da bih do tri bila spremna da krenem na aerodrom, da bih u pet i trideset smestila dupe u avion koji će me odvesti pesku.
Napolju je mrkli mrak, sneg se još nije u potpunosti otopio i temperatura je samo par stepeni iznad nule. Ne vucara mi se zimska jakna i odvažno sam nabacala par slojeva, više letnje nego zimske odeće i uspela da na to dodam i teksas jaknu, na čijem džepu lupkaju bedževi. Jedva se pokrećem pod tim slojevima odeće, noć je, pospana sam, ne zato što jesam, nego zato što telo ne kapira zašto sam odjednom budna u to vreme, blago me peku oči i podrazumeva se, i dalje mi je hladno.
Blizina
Ja sam jutarnja osoba, ali nije jutro jebote, noć je i dalje. Ne govori mi se, ne gleda mi se, samo bih ćutala ili eventualno spavala. Drugi neki ljudi pak, žele da govore i budu društveni. Uz uzbudljivu buku, točkovi se kotrljaju, nos aviona se podiže i istinski uživam u tih par sekundi gratis adrenalina. Neočekivano brzo, neverovatno plavetno smenjuje mrak. Sunce sviće na visini od nekoliko hiljada metara iznad tla. Uspela sam da se ogrebem za još sat vremena sna nakon svitanja. Budim se iznad prizora koji do sada nije oko videlo.
Pesak, kamen, stena. Ali pesak. Najviše peska. Najednom mi više nije hladno. Ja non stop govorim, nekad upadam ljudima u reč od nestrpljenja da kažem šta mi je na pameti, na sve imam repliku, o svemu mišljenje, teško prećutim i dobro i loše. Muk odjednom. Nemam šta da kažem. Ne, zapravo, imam previše toga da kažem, a pomešalo se sa psovkama i uzbuđenjem, pa sam privremeno nesposobna. Otvorili se svi tabovi odjednom. I sad mi je, evo, teško da opišem.
Pesak kao jedinica mere. Koliko kvadrata peska nepreglednog prostora. Koliko hiljada zrna peska iznad zemlje. Koliko nijansi boje peska. Vreme u peščanom satu koliko brzo ili sporo teče. Pune oči peska. Srce puno peska.
S obe noge na pesku
Poznato lice levo, poznato lice desno, poznato lice ispred, poznato lice iza. Sve ostalo je nepoznato. Nepoznati pesak. Topao dah Hurgade i naterana sam da svlačim svoje slojeve u hodu, prebacujući ručku kofera iz jedne ruke u drugu.
Šta mi je teško, kad me miluje sunce i mlak vetar. Tu i tamo sam trepnula, pogledala par puta u telefon i svoje saputnike i za tren oka, sedim bosa i golonoga na terasi koja bulji u Crveno more. Trnci u stopalima govore „ustani i gurni nožne prste u pesak i more sa sedam boja“. Mene moje noge ne slušaju uvek, ali ja njih obavezno.
Letnja haljina otvorenih ramena i pravac pravo.Izula sam se u nedelju i do sledeće nedelje sam se obuvala samo kada je to pristojnost nalagala. Mojim je stopalima ovaj pesak i ovo more kao i svaki drugi pesak i more do sada. Oči, oči ga već razlikuju od peska i mora do sada. Mišić s leve strane grudnog koša prepustio se bez borbe.
Tirkiz u nedogled do pola, toplo žuto od pola. Sjaj i beda. Haos i besprekorni red. Oni i mi. Zima i leto. Jedna ljubav.Jedna sreća.
S peskom u obe patike
Još jedno nasilno buđenje pre izlaska sunca. Ne znam šta me čeka. Ne znam da li je, koliko i na koji način je lepo. Zato se u sebi durim. Kao malo dete. Nepoznato je, a ne počinje prijatno, kako to može biti dobro. Osmi je mart aman, pustite ženu da makar spava koliko želi. Ne. Zamotaj“huseinku“ oko glave, sedi na klupu u terencu, pravi se da napolju nije noć i izvoli u pustinju. Prvi put u životu osećam da imam sise, eto toliko se sve trese u tom džipu. A onda je svanulo. U pustinji. Onda sam ugledala stenu i počela da se pentram. Onda je na vrhu peščane planine, Hasan rekao da spakujem sve u ranac, dobro ga zatvorim i dam mu ruku. Sjurili smo niz peščano brdo. Svakim korakom patike su mi bile teže i teže, a osmeh sve lakši.
Šarene prostirke, turski sed, beduinski čaj u limenom lončetu i šiša. Sve je prašnjavo, a ništa mi nije prljavo. Sve je strano, a tako se domaće osećam. Par desetina metara dalje u pesku leže četiri kamile. Desno od njih na oborenom stablu palme sede tamnoputi mali ljudi, sve jedni drugom do uveta, odeveni u živopisne boje tkanina. Levo od njih u prašini i pesku, grm sa lubenicama veličine dečije pesnice. Napojili smo i male ljude i male lubenice.
Sjajne i ozbiljne oči ispod metara crne tkanine prošetale su nas krug na kamilama. Neke druge, slične oči ispekle su nam prost i ukusan, nazovi hleb u improvizovanoj pekari. Hleb se peče na osušenoj kamiljoj kakici, zubi se peru nekakvim suvim štapićem i sve bolesti se leče sa samo dve vrste čaja, jednom žućkastom i drugom, jarko crvenom, masnom kremom. Struja ne postoji, a voda se vadi iz dubokog bunara čije je mesto odredila neka žedna kamila.
Šta još nudiš
Poduži niz hotela. Po povratku prelistavam slike i moj Andrej za svaki kaže da bi voleo da živi u njemu. U jednom mu se sviđa kada, u drugom restoran, u trećem ogroman krevet, neodoljiva plaža ili bazen sa toboganima. Ne živi mi se ni u jednom od njih, ali sam uspela da se zamislim u laganoj odeći preko cele godine. Možda ne bih imala asfalt u ulici u kojoj živim, ali bih imala sveže ceđen mango. Imala bih urme i guavu. Zamenila bih ponekad povrće u đuveču cimetom, suvim grožđicama i kikirikijem. Za rođendan bih pravila „oumm ali“, arapski puding od lisnatog testa i mleka. Možda bi mi pesak ispadao iz svake torbe i obuće, možda nikad ne bi napustio moju kosu. Možda ja nikad ne bih napustila njega.
[…] rođenja bitnog muškarca, ipak je bio drugačiji od ostalih unazad proživljenih. Ne samo zbog prvog susreta sa pustinjom već i zbog svega što je usledilo u ostatku osmog dana meseca […]