Gde je taj Istanbul?

Ima toliko mesta na svetu na kojima nisam bila. Znaš li koliko me to plaši. Skoro kao broj knjiga za koje sam sigurna da neću stići da ih pročitam, a za neke nikad neću ni saznati da postoje. Taj Istanbul, drago mi je da nisam bila tamo. Sigurno je to onaj grad o kome mi je neko jednom pričao sve najlepše. Nešto poput toga da se zaljubio u taj grad. Zamisli, zaljubiš se u grad, a moraš da odeš iz njega. Ne možeš da ga poneseš sa sobom. Svaki dan se pitaš gde li je i zašto ti ne dolazi. Bolje je da se ne pitam gde je Istanbul.

Imam čoveka za to. On zna gde je za oboje. Znao je i pre mene, a jednom sam sanjala da mi je pokazao tačno mesto gde se nalazi. Već mesecima, osećam kako mi titra nešto na tom mestu na karti gde je utisnuo svoj prst.

Imam nekih pola sata da donesem odluku. Tek relativno skoro, saznala sam da u tih pola sata nisam izustila ni reč. Meni nije delovalo tako, valjda jer sam razgovarala sa samom sobom i svima bliskim i daljim, važnim i manje bitnim, i to glasno, u isto vreme. U glavi.

Nisam se u životu puno puta pokajala što jesam, a uvek sam strahovala od kajanja za neću i nisam. Svaki put je želja klimala glavom, a neki razumi i pameti postavljali „šta ako“ i „kako“ pitanja. Kad god sam odlučila da hoću i moram jer želim, bila sam sama sebi kul, a kad bih odustala jer možda nije dobro zbog ovoga ili onoga, mesecima bih u sebi i naglas pravdala to što nisam nekim velikim moralnim opravdanjima. Meni je drago što i ovaj put jesam. Nema na čemu, zadovoljstvo je moje.

Doterala sam se, nisam zakasnila na koreografiju u kamenolomu. Sasula sam jedan viski. To je tri manje nego što mi je bilo potrebno za tremu. Nestrpljenje često čini da misliš kako vreme ide unazad. Ovde je to radila pista. Zauzeta pista pomerala je vreme sletanja sa 17 na 21 minut već nekoliko puta, dok se nije nakupilo u sate. Ispod mene trošio se internet, espreso i brauni na nestrpljenje, a ja sam samo mogla da čekam.

Večerala sam baklave sa prozora i raki. Baklave sam volela, raki sam morala zbog treme, umora i reda. Cigareta na prozoru ispred kog i u sred noći lete galebovi. Prekratka noć i brzo jutro. Nova vrsta mamurluka, ajran koji pokušava da ga pobedi. Doručkovali smo, ali se ne sećam šta. Sećam se da sam počela da volim što se budiš pre mene i da se bojim da sam se uvalila u gadnu nepriliku. Sećam se jutarnje smene galebova među minaretima koje je nemoguće prebrojati na, tog dana, oblačnom i sivom nebu.

Nastavlja se kao bajka

Vučemo naše male prikolice od hotela do veličanstvene Aja Sofije. Govoriš puno i užasno zanimljivo, a ja ćutim i osmehujem se tako da mi se ne vide zubi. Isti su nam razlozi. Upijam svaku tvoju reč, kao da nema premotavanja i ponavljanja, sve dok se klupe pred Sultan Ahmetom ne ispune i počne molitva. Mačke su veće nego u Beogradu. Mirišu đevreci. Nijedan nisam pojela. Najela sam se tvog šarma pre nego što smo i stigli do ogromnog obeliska. Na putu do prenoćišta broj dva, izgubili smo jedan točkić, osećaj za vreme i pristojnost koju nalaže grad. Strmoglave, vijugave, ljudi pune ulice, moje misli sa muzičkom pratnjom Bebi Dol.

Ko još spava tri sata kad ima samo tri dana da upozna četiri grada. Ja. Zbog toga što me je vetar Istanbula naježio od glave do pete. Zbog toga što upijam Vizantion iz sve snage. Zbog toga što Konstantinopolj možda ne stignem da upoznam. Zbog toga što si me opio Carigradom i što je krevet mekan i topao, a muzika tiha i nežna kao prsti na mom temenu.

…ili kao san

Istanbul ne oprašta poljupce sa sklopljenim kapcima. Njega ne zanima da li ste zaljubljeni, zaneseni i pijani. Eto vam jednog saveta, kakav bi putopis trebalo da ima. Nema poljubaca na zadnjem sedištu taksi vozila koje polazi sa Taksima.

Istanbul miriše kao čudo. Kao stara kutijica u kojoj je nekad stajao začin, stara knjiga, tkanina za kaput i kolač koji se umače u čaj. Miriše kao nedeljno popodne u toplom domu, na početku novembra. Miriše kao mjuzikl koji se gleda za vreme praznika. Ili možda na zauvek.

Istanbul nalaže da se mali, crni ranac sa novčanikom i pasošom nosi kao kengur za bebu dok se hoda Kapali čaršijom. Tu mu je lepo, dok si ti zaslepljen brdašcima raznobojnih začina, dok ti vilica pada na količine zlata, dok ti se vrti u glavi od tkanina svih boja, koje su na dodir tako različite. Nisam se cenkala. Nisam zato došla. Došla sam da vidim i uzmem ono što mi  je ponuđeno. Cenkanje je za kad ne veruješ da je to što dobijaš vredno koliko kažu. Ja sam se, avaj, već uverila da jeste.

Hoću da ti budem drug. I žena, ali i drug. Naruči mi pivo. Da, veliko. Rame uz rame, mogu ja to. Hvala. Oh, vau.

Završava se kao život

Dozvoli mi da te zamolim par stvari. Neka ovaj odlazak metroom na Ataturk, sa samo jednim koferom, dok još nisam ni shvatila da više ne gledam u pecaroše na Galata mostu, da večeras pivo piješ bez svog novog druga i da ću na kraju baciti baklave iz ranca, jer ih ne mogu jesti nakon ovih gorkih knedli, neka bude prvi i jedini put da sama vraćam naše uspomene kući. Neka ovo bude prvi od bezbroj puta da negde nisam bila, a da sam se provela sjajno. Neka nas put nekad nanese u Istanbul. Svega se sećam, a sve sam zaboravila. Sve sam videla, a nisam ništa. Jedva čekam da mi pričaš o svemu ponovo.