Čim se prođe naplatna rampa Pirovac, počne da pulsira nestrpljenje. Nestrpljenje oko ulaska u veliko slano plavo, nestrpljenje da hodam bosa, nestrpljenje da ogladnim od mora i sunca, da kupim smokve kod Starog i pancetu kod Lidije, da udišem jod i borovinu i prostirem veš na suncu.

U Tijesno se išlo, pa se nije išlo, pa je u međuvremeno postalo Tisno i onda smo mic po mic počeli da idemo ponovo. Tijesno je ostalo na ogrebanom limenom tanjiru sa polovinama bresaka i šljiva, ispod šatora improvizovanog od peškira za plažu i na jednodelnom crvenom kostimu sa dubokim izrezom, koji je nosila moja, tada mlada majka.

Deset godina kasnije, Tisno i dalje ima most između kopna i Murtera, koji se podiže dva puta na dan, na temu čega se meštani slatko šale kako im se diže dva puta dnevno. Ima Broščicu, restoran sa jako dobrom picom, gde se čeka red za sto na zidiću od kamena iza kojeg rastu pretežno roze oleanderi. Red je i pred hotelom Borovnik, gde je najbolji sladoled u mestu. Ispred pekarne Anita, nema reda, ali ona postoji još iz Tijesno vremena. Pekara, za Anitu ne znam. Tu su se jeli slanci uveče, bez obzira jesi li večerao ili ne. Podrazumeva se da su deca gladna više kad se po čitav dan kupaju. Slanac je dugački štapić preliven rastopljenom masom od soli.

Naša porodična kuća je nalazi na kopnu, na pola puta do auto kampa Jazina, gde je i istoimena plaža na koju se ide od kad postoji Tisno. Kad je bilo Tijesno, ne sećam se da su nas tamo vodili. Imali smo ispred kuće mul, preko ulice. Imamo ga i danas, samo je malo veći, moderniji. Odgurneš kliznu belu kapiju na cim, jer uvek malo glavi i malo škripi, pogledaš levo i desno jer izlaziš direktno na cestu, pretrčiš skromne dve trake i eto te na mulu. More čisto, ježeva koliko nećeš, prilepci na sve strane dišu sa lupanjem talasa. Ne treba ti ništa više, to ti je privatna plaža na koju retko ko siđe osim nas. Ipak, ovo leto neki Englezi imali romantičnu prosidbu. Baš tu, na našem muliću, sa sve svećama.

Do Jazine se stiže šetnjom uz more za desetak minuta. Prva deonica su kuće slične našoj, u čija dvorišta zveraš, gledaš kakav dušek za more imaju ove godine, kolika su im deca, cveta li kaktus i šta se danas kuva. Sa zadnjom kućom počinje gusta borova šuma, miriše na toplu smolu. Drveće uspravno stoji na uzbrdici, tlo je prekriveno crvenkastim osušenim iglicama i šišarkama raznih veličina. Zrikavci zriču. Taj potez, ta druga trećina puta na Jazinu, to je moj Eldorado. O tome maštam u sred beogradske zime bez snega.

Na Jazini nema muzike, čuju se razgovori na svim jezicima, čuje se cika dece koja uživaju u moru. Ima restoran, u kom Pago sok od jabuke probuše na čepu za slamku, da dete lakše pije, kafa za poneti i ispod cene nam prodaju ceo karton muskata. Tim vinom se vraćamo u Provu, kad nas rodni grad ne zagrli dovoljno jako. Prova je na drugu stranu, kad od naše kuće krenemo ka selu. Selom nazivamo centar mesta. Tako zovu meštani, tako i mi furešti.

Prova je ekskluziva, sa čašama za vino koje zvonko prate zdravice, sa manjim porcijama na velikim tanjirima jarkih boja. Prova ima jadransku tunu prste da poližeš.

Na dalje kad ideš ka selu, prođeš Lidiju i njenu improvizovanu radnjicu sa voćem i povrćem, prođeš hotel Tisno koji opsedaju Englezi, a u kom volim da popijem dobar espreso sama ili sa mužem, što ranije ujutru, dok Tisno još spava. Prođeš parking na kom je nekad bio otvoreni bioskop i stigneš do mosta. Na mostu uvek duva i uvek se mimoilaziš sa drugim ljudima uz osmeh. Nema ljutih u Tisnome. Levo za sladoled, desno za slanac. Kad odabereš, kroz usku ulicu, popločanu kamenom, stisnutu kućama od istog kamena. Pogled ti leti za šarenilom suvenira koje bi prvi dan kupio sve.

Na Rudini, prostranstvu za parking, fešte sa klapama i bašte kafića koji vrve od ljudi. Jedna samoposluga u kojoj se kupuje sve, i spiza za sutra, i voda za usput i pivo za noćno kupanje. Dalje je stara crkva, igralište i Sveti Andrija, najlepša plaža sa izrazito hladnim morem. Danju sve kuće na ovom potezu deluju napušteno, zatvorene škure, nigde veša da se suši. Uveče se odškrinu tamno zeleni kapci na kućama, čuje se žamor i zamiriše na belo vino i beli luk. Sprema se nešto na buzaru, da se večera dobro, kad spadne vrućina.

Tisno je tiho, osim kad je vreme Garden festivala. Tad malo misto upoznaje crne muškarce našminkane kao žene, u zlatnim pantalonama i mrežastim majicama do pupka. Ali je uglavnom tiho. Čuje se samo škripanje naše kapije, koja miriše na usijano gvožđe i kreme za sunčanje. Popnem se uz jedne, pa uz druge stepenice, ispod grožđa, pored lovora. Taj lovor mama suši i sa njim kuvamo cele godine.