Razloga uvek ima, jel?

Recimo da me, iz nekog sasvim opravdanog razloga, zanima kada sutra polazi prvi autobus iz Beograda za Rumu.

Neka moja logika,ne tvrdim, ali osećam – ispravna, bila bi: nalazim telefonski broj autobuske stanice i pokušam da dobijem tu informaciju koja mi je, iz nekog sasvim opravdanog razloga,  potrebna. Osim toga, mogu i da odem na tu autobusku stanicu i lepo na šalteru za informacije kažem Dobar dan šalterskoj službenici. Na to mi ona, u ovoj hipotetički idealnoj i potpuno imaginarnoj priči, uzvrati sa Dobar dan , kako mogu da Vam pomognem?  Ili, puno verovatnije i realnosti bliže,  mrzovoljno podigne glavu, na čijem nosu na pola stoje naočare, ne baš perfektno blistavih stakala i bez reči, upitno klimne glavom, što znači nešto poput Šta hoćeš? Onda ja pitam za taj polazak autobusa za Rumu, jer me to, iz nekog sasvim opravdanog razloga zanima i nakon što mi ona odgovori, sve je gotovo.

Potpuno bi suludo bilo da bez nekog opravdanog razloga, negde u par stotina metara izmedju Brankovog mosta i semafora na vrhu Brankove ulice, dok sa mnoštvom saputnika delim jedinstveno zagušljiv vazduh gradskog prevoza, odlučim da skratim put, izbegnem muku zvanu Terazijski tunel i iskočim već na Zelenjaku. De, de, znam, to ne zvuči suludo. I nije. Suludo je ono što sledi.

Da li ima?

Stvorila sam ovim potezom nekih ekstra šest minuta vremena. Ništa posebno, nedovoljno za bilo šta pametno. Dovoljno da poklonim sebi mirniju šetnju do sledeće stanice. Tu bi se putovanje svakako i završilo. To bi bilo lepo i korisno.

Zašto onda odlučujem da siđem na pijacu Zeleni venac? Zašto pokušavam, bez nekog sasvim opravdanog razloga, da utvrdim kada će sutra krenuti prvi autobus iz Beograda za Rumu? Radim sutra, ne mogu da putujem. Nemam nikoga u Rumi, pa ne vidim ni zašto bih išla u Rumu. Uostalom , bila sam već jednom, možda i dva puta. Niko me nije zamolio da, iz nekog sasvim opravdanog razloga, saznam tu prekopotrebnu informaciju.

Ipak, nakon već potrošenih minut i po na rađanje ove sulude ideje, odlučujem da ću sići na pijacu da saznam kad sutra kreće prvi, prokleti autobus iz Beograda za Rumu.

Na pijaci vredni, suncem i zemljom izmučeni seljaci prodaju jaja i jabuke, domaću testeninu i luk. Ljušte džepnim perorezom krastavac, posole ga i zagrizu zadnjim zubima, pa se punih usta dovikuju izmedju tezgi. Ne piše im na čelu da li su iz Rume, pa da mi olakšaju posao. Čak i da jesu, ova informacija, koja je meni, bez nekog sasvim opravdanog razloga potrebna njima je možda potpuno strana.

Ima, ima

Čeda iz Rume, na tezgi P 89, krcatoj glavicama kupusa, karfiola i zelene salate, nema pojma kad kreće prvi bus iz Beograda za Rumu. Kaže nikad nije prespavao u Beogradu, pa da ga to zanima. Vraća se popodnevnim autobusom i ujutru ponovo dolazi. Zna neki vozni red, koji je njemu, iz sasvim opravdanih razloga potreban. Ostali polasci ga, kaže, ne zanimaju. Ni ne kapiram koliko je Čeda jedan pametan čovek. Ja se nerviram što sam izgubila svih šest bonus minuta svog vremena, a nisam saznala kad kreće taj prvi, pakleni autobus iz Beograda za Rumu sutra ujutru.

Obišla sam najmanje deset seljaka na pijaci. Neki su  iz Rume, fazon Čeda, pojma nemaju o tome što ih pitam. Neki od njih kažu da bi mogli da se raspitaju, ako mi je iz nekog sasvim opravdanog razloga potrebno da odmah saznam kad kreće taj autobus. Većina me bledo gleda i tupo sluša. Odjednom, cela pijaca bruji o nekom tajanstvenom crnom automobilu koji je sinoć iz Rume stigao u Beograd. Koji moj?

Kasnim na posao, nemam pojma kad kreće sutra prvi autobus iz Beograda za Rumu, a sad kad malo bolje razmislim, ne znam ni zašto me je to zanimalo. Nerviram se što sam izgubila deo svog života trudeći se da saznam nešto što me se apsolutno ne tiče. Možda se i ne nerviram, zavisi koliko mozga imam.

Ili ipak ne?

Sutradan, kada je autobus iz Beograda verovatno već krenuo za Rumu, na trafici u novinskim naslovima vidim „crni automobil“, „Ruma“, „Beograd“, „u sitne noćne sate“. Bokte, gde je ovo otišlo, pitam se, ako imam mozga. Uglavnom nemam previše, pa se ne pitam ništa. Ni ne uzbuđuje me činjenica da je od moje sulude ideje da saznam kad kreće taj jebeni, prvi autobus iz Beograda za Rumu, svaka dnevna novina napunila svoju naslovnu stranu. Boli me baš uvo, šta ja imam od toga. Danas me zanima, bez nekog sasvim opravdanog razloga, kako se džemom od kajsija puni krofna u pekari „Zumbul“. Imam osam minuta viška, da potrošim svih petnaest na to da saznam tu informaciju, za čitavih dvadeset kod obućara Svete, iako posle trideset minuta shvatam da Sveta o tome nema pojma, a već nakon tri četvrti sata, i Sveta i ja shvatamo, da ceo komšiluk oko obućarske radnje priča o prelivu za čokoladne kroasane u pekari „Muškatla“.

Poznajem tu jednu ženu. Sve je ona morala. Morala je da ode svuda, sve da proba. Kad je pitaš zašto, ona kaže iskreno i razgovetno.  Morala sam, to me čini takvom kakva jesam, kakva sebi odgovaram najviše i ne dajem pet para na to šta priča pijaca i obućar. Morala sam, jer je život samo jedan. Morala sam, jer je to deo mog šarma. Toliko što se tiče morala.

Nego, imate li neki sasvim opravdan razlog ili onako samo?