Rekao je : „Kretenu!“

Ona je njemu rekla : „Oprosti…“

Stoji tu pred njim, koji je potpuno slep od rođenja i pokušava nekim nemuštim jezikom da mu opiše kako izgleda crvena boja. On pažljivo sasluša šta mu govori, pa on njoj, koja je potpuno gluva od rođenja, pokuša mlataranjem rukama da objasni kako zvuči grmljavina. Jebiga, ne ide. Nit se čuju, nit se vide.

*  *  *

Obećali su jedno drugom da neće ni pokušavati više. Dosta je . Nema šta da se kaže, nema šta da se promeni. Nije do njih, do svega drugog je.

Važi. Nema problema. Kako ti kažeš. U redu. Ako tako želiš. Dobro. Ok.

Kraj, a kraja nigde. Nanizane duge rečenice u dekrešendu. Svele se na jednu reč. Jedna po jedna, zatim još jedna. Reč je sada već prosta rečenica. Prosta postaje prosto proširena. Krešendo, pa opet dekrešendo. Kolo, ali ne narodno, veselo.

Sve govori jedno. U vakuumu su, a izlaza nigde. Čini im se da se kreću, a zapravo izgledaju kao oni likovi iz crtanih filmova koji se u mestu zalede pa samo pomeraju očne jabučice uz ljupki zvuk „kling-kling“. Neki zlobni glas sa visine uzbuđeno viče „Zaleđeeeen“.

Kling- kling.

Oboje pogledom traže odakle glas dopire. Ne vidiš im lica. Ne vidiš im mimiku. Da li im se usta krive u osmeh ili u bes, da li im se obrve podižu u iznenađenju ili prelamaju u ljutnji, ne možeš da vidiš šta osećaju. Ne dozvoljava led.

U jednom trenutku, nekada, granuće sunce. Stpljenje će biti na izmaku i čim udovi počnu da im se oslobađaju ledenih okova, u nestrpljenju će pohitati svako na svoju stranu. Bez reči, bez rečenica. Bez pozdrava. Led je odigrao ulogu.

*  *  *

Zna ona da on zna. Zna ona da i svi drugi znaju. Zna da su uspeli da prevare samo glupe. Zna i da će proći. Sve zna. Samo ne zna kad. Za sve drugo je zabole, samo brine za kad.