Nešto sam nostalgična ovih dana. Čudno nostalgična. Kao da sam naprasno saznala da je ovo, jedno leto, koje se ne dešava dva puta u životu, a nisam ubeđena da sam ga dobro iskoristila. Motam film unazad – mesec, nedelju, dan ili sat i pravim analize: da li je maksimalno iskorišćen sunčan dan, noć prijatna za spavanje, nedelja na moru, sat koji beba spava. Upoređujem tamo negde arhivirane drage dane, sate i minute koje pamtim jer su bili sjajni, sa ovima koji su tek protekli. Nije prvi put da mi se to veče vrati u sećanje, ali ono što je meni i dalje nerazumljivo, jeste – zašto.

U prvi mah (dok je sećanje oživljavalo) sam gotovo bila sigurna da je bio petak ili eventualno subota. Odvezla sam dete Andru kod bake. Da li je onda mogao biti vikend? Vikendom on, dete Andra, odlazi kod tate. Možda je bio neki vikend kad to nije bio slučaj, pa se baka „ogrebla“ za šlaf-kolegu. Možda uopšte nije bio vikend, nego je meni samo bilo lepo kao kada jeste vikend.

Ne bih se kladila, ali mislim da je godina 2015. Neka bude maj. Toplo je, ali imam i farmerke (doduše pocepane) i kožnu jaknu (doduše laganu). Nema kiše, nema vrućine. Neka bude onda maj. Maj 2015. godine.

Sumrak je bio po dolasku pred bakin soliter. Nisam se predugo zadržala, iako nikakvih planova nisam imala za to veče. Pamtim da je radni deo dana bio naporan, ali po nečemu uspešan. Sigurno sam na vreme došla, na vreme izašla sa posla. Sigurno sam stigla da završim sve zacrtano, ali i bila dobre volje od samog jutra. Možda mi se neko nasmešio duže i iskrenije nego inače. Kosa mi je bila čista i isfenirana, dan pauze za trening, nokti sređeni, kuća čista, a nije bilo potrebe ni za kupovinom bilo čega. Znači, potpuno sam bez obaveza. Te farmerke, majica, jakna i patike koje su bile na meni, dobro mi stoje i čine da se u njima baš tako i osećam. Sve je nekako skromno, ali teži perfektnom.

Dobrom raspoloženju ćerke doprinosi i dobro raspoloženje majke. Nema prigovore na moju frizuru ili odeću, kao što je vrlo često slučaj. Ne smeta joj koliko sam pojela i ne nudi me nekim šerpicama i teglicama za poneti, jer malo jedem i navodno će mi se stomak zalepiti za kičmu. Ruku na srce ta 2015. jeste bila godina koju sam pretežno provela gladna. Entuzijazam prosto izbija iz nje dok priča šta je sve isplanirala za to vreme koje ima sa, tada jedinim unukom. Ne pita me ni gde ću, ni šta ću, niti me savetuje šta da radim i kada da se vratim, iako je to obično zanima više od svega. Ne pita me ni da ostanem sa njima. Izljubim ih oboje, zatvorim vrata od lifta i dok se vozim dvocifren broj spratova na dole, razmišljam stvarno šta raditi te večeri.

U trenutku kada sam izašla iz nebodera novobeogradskog i krenula prema automobilu, parkiranom u blizini, već je potpuno pala noć. Pogledam u telefon i vidim sms od D. Pita šta radim. Da skratim dopisivanje, okrenem je. Nakon kratkog sumiranja želja i mogućnosti, kako sa njene, tako i sa moje strane, dogovor je da dođem kod nje.

Ne znam da li sam je pitala da li nešto treba da kupim pa mi je rekla ili sam samoinicijativno odlučila, ali eto me, zaustavljam kola, koja su oprana i u njima ima dovoljno benzina, a jelkica je nova i miriše na roze žvake, ispred malog marketa preko puta Andrinog vrtića. Kupujem koka-kolu zero, marinirani kikiriki, i to ono veće pakovanje, i veoma neobično za mene, ali ne i za nju, instant kafe u kesici. Meni bez, a za D sa šećerom. Sigurno sam više želela crnu kafu bez mleka i ičega, ali sam htela da je poštedim pripreme. Taman što sam napustila market, zvoni telefon. Zove me D i moli da joj kupim cigarete. Nije mi teško, vratim se nazad i završim sa tim. Kupi i sebi rezervnu, ako veče ode u beskraj.

Lako nalazim parking ispred D i V zgrade i nije mi teško ni da se uspentram na šesti sprat. Nije pokvaren, lift prosto ne postoji. Tu je Cici. Cici je velika crno bela mačka, koju tada vidim prvi put, ali je znam iz priče. Inače je uvek kod D mame, ali je tada kod njih, ne mogu da se setim da li na čuvanju ili šta već. Sklupčava mi se u krilu, ostavljajući brdo belih dlačica za sobom. Ne smeta mi to. Podseća me na pandu. Po bojama i gabaritima. D je mnogo voli. Bilo mi je stvarno žao kada mi je pre dva-tri meseca D rekla da je Cici uginula. Onako žao, da sam naglas uzdahnula, otvorila oči širom, natmurila obrve i stavila vrhove prstiju otvorenog dlana preko usta.

Kada sam god bila gore kod njih, bilo mi je toplo. Ponekad i baš vruće. Nije to veče. Lepo je strujao vetar kroz sobu. Svetlost narandžaste lampe sa papirnim abažurom, tek toliko da se po stanu ne sapliće. Hladna koka-kola i vrela instant kafa. Dim cigareta beži kroz otvoren prozor u vidljivim talasima. So iz kikirikija nagriza usta. Nijedna od nas ne mari za to. D prazni pepeljaru i kikoće se nečemu, a ja ne znam da li je u tom trenutku išta moglo da bude bolje.

Imamo puno toga za uspomenu. Plakala je kad sam plakala za svojim ljubimcem. Uz pomoć para zimskih rukavica sa samo palcem i neskromnom količinom alkohola u krvi, napravile smo lutkarsko pozorište na zadnjem sedištu taksija. Puštale smo Sajsi i njenu Pokvarenicu sa telefona u našem omiljenom kafiću. Posetila me je one zime kad sam imala gips na nozi. Imamo sve to, ali imamo i ovo veče. Veče, kao i svako drugo, za koje ne mogu da garantujem da se ona seća u istom svetlu.