majka

Ko zna zna, ko ne zna – dva

Ko zna zna

Kako da vam to kažem?

Niko ne zna sve o svemu. Niko ne zna ni sve o jednoj stvari, jer se menjaju okolnosti, dolaze nova istraživanja i njihovi rezultati…

Ima par pokazatelja da za nešto možete da tvrdite da znate pouzdano i da stanete iza tog svog stava. Umerenost je uvek zdrava. Osećati se dobro u svom telu i u glavi je zdravo. Biti srećan je zdravo.

Tu bih stavila tačku na raspravu (ili čarapu u usta, u zavisnosti od količine iritantnosti) o tome kako ja znam da je to dobro za mene (kao i za moje dete, kako ono veće van, tako i ovo manje unutar stomaka i ostale kojima kuvam, pečem, dinstam, a izbegavam da pržim).

Evo me tako, kako sita, zadovoljna i zdrava, pišem još jedan recept za nekonvencionalan kolač.

Zna li se i šta danas pravimo?

Jeo mi se brauni.

Mogao je ovo i biti brauni, da se zna. Jedna neverovatna stvar je preokrenula recept u drugom smeru. Nemam kakao u kući. Nije da nemam gde da kupim, ali stomak mi onemogućava brzinsko oblačenje i obuvanje i napolju je minus drugi dan za redom ove jeseni. Nikako mi se ne ide po taj kakao.

Više mi se ne jede brauni.

Pardonirajte, pravimo brauni drugi put. Danas ćemo napraviti neke čokoladne mafine sa lešnikom. To me podsetilo na detinjstvo i na čokolino, koji će se uskoro, ponovo konzumirati u našem domu (čitaj: svi redom ćemo da se grebemo kod Vanje za zaslađenje uspomenama o bezbrižnosti u obliku instant kašice).

Čokolino mafini (low carb)
  • 100 g sitno mlevenog pečenog lešnika
  • 40g Full Pack Nutrition čokoladne smese za low carb palačinke
  • kašičica sode bikarbone
  • prstohvat bibera, soli i cimeta na vrh kašičice

Sve ovo sam u blenderu dobro izmešala, pa nastavila da dodajem sastojke redom.

  • pola srednje velike tikvice
  • dva žumanca (belanca odvojiti i umutiti u čvrst sneg u posebnoj posudi)
  • pola poklopca Huxol zaslađivača (slobodno stavite više, nije bilo dovoljno slatko)
  • 30 g lanenog brašna
  • 25ml kokosovog ulja

Prethodno nabrojane sastojke dodavati, jedan po jedan, u blender i miksati dok se ne dobije homogena, čokoladna masa.

Posebno umutiti dva belanca u čvrst sneg, pa ručno umešati sa čokoladnom smesom.

Rernu sam ugrejala na 200 stepeni, ali sam spustila temperaturu na 150 kada sam ubacila kalup obložen papirnim korpicama.

* ne znam da li je do smese ili do ovih konkretnih korpica za mafine, ali se nisu lepo skidali sa kolačića, pa savetujem da koristite silikonske kalupe koji nikad ne omanu sa nekonvencionalnim kolačima ili bar upotrebite korpice na kojima egzaktno piše da služe za pečenje.

Pekla sam 15-ak minuta i nije moglo bolje da bude – sočno, meko i pečeno sa svih strana!

Vanja se sve vreme zahvaljuje

Dok ja pišem, bebe u stomaku (sa radnim, a sigurno i trajnim nazivom Vanja) se zadovoljno vrti. Kažu učeni ljudi da se bebe u stomaku posebno raduju ukusu slatkog.

To otvara temu „kako nešto što raduje bebu u stomaku spada u najveće doktorsko ne u trudnoći“. Slatka je i jabuka, slatka je i ovsena kaša, slatko je i sve ono što nije slano, ljuto, previše začinjeno, pa zato, ne tešite se da se možete trovati belim šećerom za dobrobit bebe koja raste u vašem stomaku.

Sutra ulazim u osmi mesec, pa smem da tvrdim da se zna kad je mali iz unutrašnjosti srećan zbog onoga što unosim u sebe, kao i aktivnostima koje nam serviram jer nikako ne mogu da ležim, čitam i buljim u tv. Sad je srećan. Sa njim i ja.

Podelili smo sa velikim bratom i tatom 10 komada, koliko je ispalo. Po tri njima, po dva nama. Bez reči, mi se računamo kao žena i po. Potrefilo se da imam bezkalorijski toping od čokolade i Oppo sladoled od vanile, pa je kompletan doživljaj bio za desetku.

Saznanje

Saznanje imanje

U početku sam volela maj čak i više od februara. Onda je u maju 1999. deka Blažo umro na Dan pobede i jedno kratko vreme nisam volela maj. Sledećih nekoliko godina, maj je cvetao i mirisao jače nego pre te devedesetdevete i ja sam ga ponovo zavolela. Možda i više nego ranije. U međuvremenu sam zavolela ludo februar. Valjda sam zavolela sebe kako treba, pa samim tim i taj mesec u kom sam rođena. Da se ljubav potvrdi, pobrinuo se A. koji se rodio na samom izmaku istog meseca. Tri godine nakon njegovog rođenja, februar odvede najdalje mog taju. Oh, kako pomešana osećanja prema februaru. Avaj, tata je rođen u maju. Ni maj više nije samo dobar.

Evo me u 2019. kako volim i februar i maj. Prošli maj me obogatio za jedno saznanje. Jedno prelepo saznanje. Saznanje da će me sledeći februar po drugi put učiniti majkom. Iako kuma Dunja kaže da sam ja „pola žena, pola februar“, ja bih se zahvalila i maju.

Posebno onom tridesetom po redu.

Feferonama do saznanja

Nina mi je juče greškom stavila pavlaku, zelenu salatu i feferone na juneće ćevape. Trebalo je umesto feferona pečenu crvenu papriku u ulju sa belim lukom. Danas sam namerno ponovila taj obrok jer mi je prijao na moje veliko iznenađenje. Dva dana za redom jedem ljuto do suza? Na šta li me to podseća…

Ako me sećanje dobro služi, jerbo beše poprilično davno, ljuto mi se jelo tamo negde pre okruglo 12 godina, tik pre nego što je počelo da mi se gadi sve osim čizburgera iz Meka. Znam da nije nemoguće. Znam da nemam ni strpljenja da sačekam još koji dan ili barem jutro za prvi jutarnji, srednji mlaz. Na pauzi odlazim po saznanje.

Apoteka je blizu, a saznanje tako daleko.

Šta ti je život…

Dve tanke ljubičaste linije.

Sa time počinje.

I sa feferonama.

Bar kod mene.

Ko to tamo kašlje

Deja Vu

Rahela užasno kašlje par nedelja unazad. Nisam u stanju da se koncentrišem na naš razgovor od tog njenog  ružnog, ružnog kašlja. Nisam je pitala da li ima još nekih simptoma bolesti, niti sam sama primetila nešto, osim da i dalje puši istim intenzitetom. Nikada nisam bila pušač i ne razumem pušače i tu njihovu strast. Po meni je to nedostatak volje i slabost.

Mati

Matilda je užurbano koračala ulicama Zemuna. Nije žurila nigde, ona je jednostavno uvek tako hodala, užurbano i pomalo kao muva bez glave. Ona je ona žena, sposobna, ali u isto vreme, dosta loše organizovana, pa mora uvek brzo da hoda, jer njeno vreme nekako curi i nestaje, a da ni ona sama ne zna gde i kako. U danima kada joj je nešto dodatno opterećivalo misli, a to je za Matildu bila dosta česta pojava, njena rasejanost dostizala je svoj vrhunac.

Zaboravila bi jednu rukavicu na kiosku, kad bi je skinula da plati „Politiku“, zaboravljala je tu istu „Politiku“ na pijačnoj tezgi dok je plaćala jaja, izgubila bi kišobran u autobusu i tome slične stvari. Onda bi se dodatno uzrujala time što je zaboravna, prisetila bi se pokojne tetka Milijane koja je imala Alchajmera, pa bi se osim za sebe, uplašila i za Dubravku i Olega. Takva je Matilda. Večno zabrinuta i uplašena, nikada previše opuštena.

Dubi Du

Dubravka danas puni trideset i dogovorile su se da ručaju sa Olegom u jednom finom restoranu na reci. Dan je tmuran i siv, ali dosta topao za ovo doba godine. Pozvala je tog jutra telefonom Rahelu u nameri da je nagovori da im se pridruži na ručku, kao njena najbolja prijateljica, a i Dubravka ju je oduvek jako volela. Iako je znala da će je odbiti jer se zadnjih dana nije najbolje osećala, mislila je da vredi pokušati. Pre toga je naravno, pozvala Dubravku da proveri da li je to po njoj u redu, jer je njena Dubi, njena sušta suprotnost. Drago, izuzetno lepo, ali jako ćudljivo biće. Rahela nije došla na ručak, iako joj se baš Dubravka najviše radovala.

Oleg

Oleg je crtao po salvetama crnom hemijskom olovkom, koju je Dubravka izbunarila iz torbe. Njemu je, osim u toku jela, u restoranima uvek bilo jako dosadno. Dubravka je na to navikla već, i kada nema nekog improvizovanog pribora za crtanje, uvek je tu igrica na mobilnom telefonu, ili se na brzinu organizovana pantomima, na slovo na slovo i slične animacije za poneti.

Oleg ima šest godina. Sledeće godine kreće u školu. Dobro i pametno dete. Poslušan, ali opet šarmantno vragolast. Dubravka ga je rodila kada je imala dvadesetpet godine. Kada je imala dvadesetsedam već je bila razvedena. Naivan mladalački izbor, čije je posledice, smatrala je, razvodom ublažila makar upola.

Rahela?

„Neće doći, ne oseća se dobro zadnjih dana. Zamolila me je da ti se izvinim u njeno ime.“

„Ma ok…ali šta je sa njenim zdravljem?“

„Lekari su joj rekli da je u pitanju nekakva atipična upala pluća.“

„Atipična upala pluća?“

„Da.“

„Zvuči poznato.“

Dubravka se danas probudila bez budilnika. Vikend je Oleg obično provodio kod oca i ona bi imala priliku da se naspava i radi šta hoće. Protegla se i zatim spustila ruke na grudi. Jedna vlas kose koja joj se zavukla u gornji deo pidžame zagolicala ju je, i ona se brzo počeša, malo grublje, pritisnuvši desnu sisu. Na momenat joj se učini da je napipala nešto neprirodno tvrdo, i vrati šaku da bolje opipa. Bilo je tu. Nešto dosta krupno i poprilično tvrdo. Prvo se uplašila, a onda je premotala najmanje pet logičnih objašnjenja i umirila se. Takva je bila Dubravka, Matildin negativ.

Dubi je mlada, lepa žena, svetle puti i tamne kose. Tata ju je često poredio sa Snežanom iz bajke, kosa boje abonosa, sneg bela koža i usne crvene kao krv. Na sve to, Dubi ima prozirno plave oči, duboke i bistre. Kada je dobre volje, bilo je lako sa njom. Zapravo, bilo je divno biti joj dobar i odan prijatelj ili partner, ali je imalasvoje kriterijume za lojalnost i tako često bivala razočarana, i postajala gruba i nepodnošljiva. Dubravka zna da da mnogo, ako joj se mnogo pruža.

Sanja

Opet je bio vikend i Oleg je opet bio kod oca. Napolju je ceo dan lila kiša kao iz kabla. Sunce se nije usudilo ni da pokuša tog dana bilo šta. Dubravka je loše sanjala, a to je značilo i da je loše volje. Njeni snovi su česti, vrlo živi i uvek u boji. Ukoliko bi sanjala da je poljubila nekog druga iz rareda, ona bi se taj dan zaista osećala kao da je zaljubljena u njega. Ako bi sanjala da ju je neko povredio, ona je taj dan zaista osećala ljutnju prema toj osobi. Najčešće se sećala svojih snova. Danas nije mogla da se seti. Nije se ni trudila, jer je po samom raspoloženja zaključila da nije neophodno da se priseća nečega ružnog. Nije ni popila prvi gutljaj jutarnje kafe, kada je zazvonio telefon.

Ružno

Mama. Matilda. Uznemirena. Ništa novo, ali posebno iritirajuće s obzirom na Dubravkino raspoloženje. Na trenutak pomisli: „Možda me je ona ispižđivala noćas,ustvari skoro sam sigurna da je tako Možda sam ja jebeno vidovita.“

„Jel’ se ti to ružno šališ samnom, pošto nisi baš izabrala dan, znaš?“

„Ne, ne šalim se Dubice, grozno, jel’ da? Rekli su joj da će biti sigurni u ponedeljak ujutru. Oh, ja ne mogu da verujem da se ovo događa, prvo tata, sada Rahela. Čime smo mi to zaslužili, Bože?“

„Načinom života mama, Rahela ne ispušta cigare, kao što nije ni tata, o ostalom ne želim ni da počinjem. Nema tog tvog Bože i nema on ništa s tim. ‘Ajde smiri se, ne treba ti sad da se razboliš.“

„Eh, moja Dubice, lako je kad si mlad, lako je tebi da budeš pozitivna i bezbrižna…“

„Koji užas!“ ote se naglas Dubravki, dok još nije bila sigurna ni da je veza prekinuta. Sedela je neko vreme zagledana u jednu tačku na prozorskom oknu, grejući ruke na šolji punoj crne kafe. Setila se cigareta u malom bifeu koje je neko od njenih prijatelja zaboravio još davno. Ostavila je cigarete pre tri godine kada je Oleg dobio neki osip koji su lekari povezali sa duvanskim dimom. Znala je da je to obično sranje, ali je takođe, znala da svakako truje svoje dete. Zapalila je jednu i uvukla dim. Zadrzala ga je par sekundi, a onda je sa dimom iz nje pokuljala i bujica suza i neki grozni krik. Kada se umila i popila čašu vode, više nije bila sigurna da li je plakala od bespomoćnosti, straha za Rahelu ili tuge za ocem, ali je znala da mora zakazati pregled. Što pre. Okrenula je telefonski broj i uz blago odglumljenu paniku izdejstvovala pregled u ponedeljak u podne. Osetila je olakšanje.

Krabe, škampi, kozice

„Mama…“

„Dubice! Citav dan pokušavam da te dobijem, ne javljaš se na telefon, slušaj šta imam da ti kažem…Nije rak Dubice, zamisli, nije rak, hvala Bogu! Jel me čuješ?“

„O mama, jeste rak…“

„Ma Dubi, lepa moja, ne čuješ me, nije rak. Rahela nema rak…“

„Ne Rahela, mama, ja.“

 

 

21.03.2013.

Beograd

Elizabeta, poker i blekdžek

Elizabeta nije naše ime-tip a

Dvoje zaljubljenih ljudi svojevremeno, čekajući svoje prvo čedo, odlučili su da dete neće nositi ime koje je u trendu, niti ono koje se oslobodilo iza neke babe, tetke strine, niti da će simbolizovati zdravlje, dugo čekanje, darivanje od svevišnjeg sleš neba. Tražili su posebno, retko i lepo ime svom prvom i u tom trenutku, jedinom detetu.

Par decenija kasnije, tebi je ulet u priču „je li tebi to neko umetničko ime ili se stvarno tako zoveš?“ Hajde, koliko god da si vezana vreća, sigurno možeš bolje. Nije ona uvredljive prirode, ali na neki način si se narugao njenom imenu i njihovom zalaganju za jedinstvenost.

Čekaj, zašto se trudim da objasnim? Ti to jednostavno ne umeš i ne možeš da razumeš. Nema dubine u tipu a.

Ćao, lepa slika. Odakle je Elizabeta?-tip b

Imaš 30+ godina, koristiš računar i internet, poseduješ dovoljno samopouzdanja da pišeš nepoznatim ženama na fejsbuku, ali nikako ne pronalaziš ljubav svog života. Nijedna ne reaguje na tvoje poruke onako kako bi ti želeo. Nijedna neće da se uživi u razgovor i dozvoli ti da postaneš interesantan u nekom trenutku. Šta je s tim ženama, za ime boga?

Šta je s tobom, za ime boga? Nabasao si na lepu žensku glavu na profilnoj slici i rešio si da napišeš neku glupost, pa ako prođe, prođe. Nikome pre tebe to nije palo na pamet, garantovano. Osim toga, ta lepa ženska osoba će se osetiti sasvim posebno zahvaljujući tvom bledunjavom interesovanju.

Izlistaj ceo zid, uđi u fotografije, vidi gde izlazi, s kim se druži, gde je putovala, da li ima neki hobi, dečka na primer, da li je uopšte interesuju muškarci,  da li voli više knjige ili film, da li pije kafu ili čaj, odakle je, koliko ima godina… Ta društvena mreža zapravo tome i služi. Kad napišeš smislenu poruku u kojoj joj jasno pokazuješ da te je zaintigirala, da si potrošio vreme na pripreme za tu poruku, da je možda jedna od pet, a ne pedeset kojima si se tako spontano javio, tada možda dobiješ odgovor i publiku. Ili etiketu da si psihopata. Svakako, bolje nego da ne izazoveš nikakvu reakciju i odeš u fioku za tipa b.

Elizabeta, ti, tvoja žena i deca-tip c

Elizabeta poprilično ceni sebe. Elizabeta zna svoje granice, ali je veoma svesna i svojih mogućnosti. Jednoj Elizabeti je moral relativan pojam, ali ne trpi zaljubljene, srećno verene i oženjene sa lepljivim prstima. Proklamovano takvima, nedopustivo je da približavaju te svoje lepljive prste i tu je granica. Zašto bi bilo koja žena na ovoj planeti želela da bude druga, da se raduje otpacima i da kvari sreću nekoj drugoj ženi ili nedajbože deci. Dobro, znam, ima ih, ali ne i Elizabeta. Elizabeta želi nepodeljenu pažnju, sopstvenu teritoriju i miran san.

Razumem, ni u kupovinu novih patika se ne ide bos. Svako ima pravo da gleda, primeti i poželi nove patike dok još uživa u udobnosti starih, ali ako se stare raspadaju, a ti nabaciš nove, pa ih nosiš paralelno, onda si baš bezveze lik jer jedne tretiraš kao ofucane i dosadne patike, a druge kao novu igračku i nisi ništa drugo do tip c.

Vidi, Elizabeta, moj polni organ-tip d

Apolon se zagrnuo šatorskim krilom, postiđen tvojom lepotom. U krugu od dva kilometra, oko tebe padaju žene u nesvest. Kad se osveste, pijano se teturaju maštajući o tvom prelepom osmehu, širokim ramenima i šarmu kojeg nisu dostojne. Vadiš malu beležnicu i olovku, precrtavaš par nanizanih imena, pa baciš pogled na par sledećih u nizu. „Kome bih danas mogao poslati svoju obnaženu sliku?“ Ne zaboravi, moraš kupiti sladoled, uklopiti ga u fotku i indiskretno poručiti sledećoj žrtvi kako želiš da opštiš i sa njom i sa sladoledom.

Ma zapravo, bravo care! Pa ti si iskren. Hoćeš sladoled, nećeš sladoled. Nema predjela, glavnog jela, samo dezert. Uzmi ili ostavi. Elizabeta te ceni. Elizabeta bi isto to radila da je muško, išla bi naokolo bez namere, ali otvorenog uma i jela sladoled koji i kad joj se jede. Čekaj, ona to radi i kao žena. Samo, nema zaljubljivanja i osećanja kad si tip d. Teška priča.

Budi moja mama, E.-tip e

Kasno sam ustao, nisam dugo mogao da zaspim, gledao sam film, gledao sam film za masturbaciju, gledao sam seriju, gledao sam kako se razmnožavaju bradate agame na jutjubu, gledao sam u mesec, gledao sam u praznu šolju od kafe, baš sam iscrpljen, zar moramo danas da idemo u prodavnicu, da platimo račune i budemo odrasli i odgovorni ljudi?

Ne moramo danas srce, ali nekad ćemo morati.

Znam ljubavi, evo, ako baš želiš, ti danas to uradi sama, a ja ću od sutra ranije da ustajem, da budem muškarac i pomažem ti u svemu.

Jako me boli želudac, pojeo sam pljeskavicu, keks, sladoled, dva kroasana, napolitanke, parče pice i baš mi nije ni do čega, jel možeš danas da budeš dobra i da opet ti budeš odrasla i odgovorna, a ja da preživam i kmečim? Sutra će sve biti ok i nećeš više morati ništa sama.

Odmori, sad želim sama sve. Buji paji, tip e.

Savršeno nesavršen-tip f

Da li ovaj čovek stoji ispred mene ili ga sanjam? Mislim, je li realno da je ovako stabilan, normalan, elokvantan, duhovit, sposoban, drag, koristan, funkcionalan, nasmejan, zanimljiv, obrazovan, nežan, načitan, lepo miriše, govori pametno, hoda samouvereno, voli isto što i ja i odvaja vreme za mene?

Mahni malo rukama Elizabeta, možda je magla, možda se rasprši. Dobro, sad si ispala budala, gleda te šta radiš sa rukama, ali mislim da nisi baš kompletno zajebala stvar. Prestani da mašeš, sve ćeš upropastiti. Lagano se iskradi iz razgovora, mirno hodaj do vrata i kad mu nestaneš iz vidokruga, sprint do prve radnje sa lancima i katancima. Ne možeš kupiti previše, zato nemoj da štediš. Dok žuriš prema toj prodavnici, aktivno razmišljaj o podrumu u koji ćeš ga zatvoriti.

Bravo, brza si, draga. Gledaj koliko izbora. Treba ti dvadesetak metara brodskog konopca, otprilike isto toliko najdebljeg čeličnog lanca i tri-četiri katanca sa šifrom. Kako mislite za šta mi je potrebno, pa našla sam savršenog muškarca. Ljubazni prodavac uperi svoj kažiprst u veliki znak iznad ulaza.

Nije za prijatelje, bivše od sestre, sestre od tetke, drugarice, poznanice, nije za kolege i nadređene, nije za najbolje prijatelje i poznanike bivših, neukusno mlađe i nefunkcionalno starije, zauzete, dalje rođake i klaustrofobične.

E do mojega.

 

Sedi Elizabeta, dobro ti je i samoj.

 

Rugala se ruga, pa postala druga-Suze su okej

Suze radosnice

Mama mog tate, baka Daka, bila je laka na suzama radosnicama. Ne samo venčanja i tako neki bitni dogadjaji, nego je baš sve moglo da izazove bujicu, samo dok je lepo. Zapravo, i ne sećam se da je plakala kad je nešto tužno. Kanda je imala samo tu jednu vrstu suza.

Donosim joj đačku knjižicu, dok sam još bila u osnovnoj, osam godina za redom. Ako računamo polugodišta, ukupno šesnaest puta je baka Daka pustila suzu nad mojim pet nula nula prosekom. Diploma za položen engleski, suze radosnice. Diploma za izuzetan uspeh na časovima likovnog i muzičkog, suze radosnice. Četvrto mesto u farbanju jaja, suze radosnice. Upis u srednju školu, suze radosnice. Mislim da je suza radosnica bilo i samo kad me vidi posle nekog dužeg vremena.

Na sreću moje nelagode kad ona zaplače od sreće, a na opštu žalost mojih (do tada) ponosnih roditelja, pubertet je desetkovao njene vesele suze. Kako su se hormoni sabrali, a indeks krenuo da se puni, eto sve jovo nanovo. Kako vidi indeks, a ona brizne u plač, uz neizbežno, veselo zakukavanje „joj sreće bakine“.

Unuka postaje majka. O-ou. Potop bokte, biblijskih razmera. Za saopštavanje, pa zatim za svaku sliku sa ultrazvuka, pa porođaj, pa prvi osmeh malog bića, pa njegov prvi korak, prva reč, a rođendane da i ne spominjem.

Meni je uvek bilo strašno neprijatno, plače baka zbog mene. Valjda sam mislila da suze nikako nisu dobre. Moj tata je to shvatio dosta rano, pa je pokušavao da ublaži tih milion neprijatnih momenata tako što bi rekao „maći, daj lavorče, poplaviće nas“. Ona se tada glasno, od srca nasmeje, nasmejem se ja za njom i tako do sledeće prilike, do sledeće radosti.

07.06.2013.

Danas je moj junior imao završnu priredbu u vrtiću. Od danas valjda, on je više đak prvak, nego predškolac. Dvadeset sedam malih, nasmejanih lica odgovorno je iznelo recitacije, predstavu i pesme koje su pripremali mesecima unazad. Složni, razigrani i lepi, priredili su svojim roditeljima, bakama, tetkama, sestricama i braći trenutke potpune sreće.  Pred sam kraj, zagrljeni i ozareni, zapevali su pesmu dirljivih reči, o ljubavi i zajedništvu, o prijateljstvu i detinjstvu, a ja sam pomislila na baku koje više nema da plače od radosti. Dvadesetsedam malih srca veselo je napustilo sobu za igru, trčeći svojima u zagrljaj. Uručili su brzinski svojim vaspitačicama improvizovane, ali od srca napravljene diplome zahvalnosti. Njima su krenule suze radosnice, a ja sam opet pomislila na baku.

Deset minuta unazad, obuzdavam vesele suze. Izbegavam da gledam u uplakanu vaspitačicu, jer znam sta sledi.

Lavorče.

Lavorče, poplaviću vas!

Sada znam da ga volim

Volim

Kada ugledam citat, ciničan u perfektnoj meri, iskopam iznošenu belu majicu iz ormana i crni gel za šaranje po tekstilu iz svoje kreativne škrinjice, pa u rano jutro dok čekam da voda za kafu proključa, napravim sebi novu, staru majicu i smirujem žabice u stomaku, koje cupkaju od nestrpljenja da je obučem. Volim.

Kada sedimo na spojenim mestima u autobusu i razmenjujemo priče o ponedeljku, pa mu se pohvalim novim kožnim rukavicama. Dam mu da oseti kako miriše prava koža, na šta on zbrčka nos i nabere obrve, pa mi kaže „meni koža smrdi“, a ja ne mogu da se suzdržim da mu ne kažem da se okupa onda. Sekund, dva me gleda zbunjeno, skapira foru i stidljivo se cerekamo. Volim.

Volim ga

Kada u rana jutra pamtim imena ulica kroz koje prolazim, pa mi se učine kao ulice u kojima bih volela da stanujem. Kratka i nagnuta, od Hilandarske ka Džordža Vašingtona, takva je ulica Jelene Ćetković. Liči mi na ulicu u kojoj žive neki rasterećeni ljudi, koji ujutru piju biljni čaj i puštaju glasno Berlioza dok čiste kuću, neki ljudi koji drže cveće u prozoru i ne mare za pauka u uglu visokog, salonskog plafona. Volim ga.

Dok hipnotisano gledam u gomilice žutog lišća pokraj trotoara, rizikujući da zapnem na nekoj neravnini koju je u pločniku napravio koren stabla iz drvoreda, razmišljam. Čini mi se da bih svaki dan do kraja života mogla da hodam gledajući u opalo lišće. Onda se prisetim da kada padne sneg pomislim to isto za sneg. Kada gori asfalt u sred vrelog, beogradskog leta, meni ne smeta, ja bih tada zauvek hodala dok do kolena osećam kako peče. Mogla bih i cvat lipe svaki bogovetni dan. Volim ga.

Da, volim ga

Kada sam sama kod kuće. Kada pustim muziku na telefonu, stavim slušalice u uši, a telefon u zadnji džep ili brushalter. Šminkam se i feniram, glumatajući koncert ili spot. Ogledam se po sto puta u ogledalu, slažem face i živim opet sedamnaestu godinu. Da, volim ga.

Kada mi na stolu treperi plamen sveće, gori miris vanile iz štapića zabodenog u drvenu daščicu, a ja pijem kafu i pišem. Kada mi to sve odiše romantikom. Romantikom samo meni namenjenoj. Intimna i dobro čuvana. Da, volim ga.

Znam da ga volim

Kada se probudim pre sata. Kada mi se dopadne parče kože koje viri ispod zarozane pidžame. Kada se osetim kao nejženstvenije biće na planeti. Kada koračam u ritmu After Dark dok odlazim da piškim. Znam da ga volim.

Kada bez po’ muke raspolovim zasečenu breskvu, a koštica se lako izvadi i ostavi prekrasne crvenkaste brazde iza sebe. Kada gurnem ruku u džak i mazim se sa brašnom. Znam da ga volim.

Sada znam da ga volim

Kada me slomi nečim, kada me slomi pet puta za redom. Kada me natera da pred spavanje plačem, iako ne volim da plačem.  Kada mi je u grlu gorko, a kapci bole od težine. Kada tako iscrpljena zaspim neobjašnjivo mirno i brzo. Sada znam da ga volim.

Život je čudo. Tako je nepredvidiv i zabavan, i ja sada znam da ga volim.

Boja duše

Ti si definitivno smisao mog života. Necu reći jedini, samo da izbegnem patetiku, ali kako god okreneš, ipak se sve vrti oko toga da tebe činim srećnim, da od tebe napravim normalnog čoveka. Čak i kad izgleda da nema nikakve veze jedno s drugim, ima. Itekako ima. Toliko me toga nervira, a ne mogu da promenim.

Crveni lak će se uvek skidati teškom mukom sa noktiju, snega nikad neće biti kad mu je vreme, za novogodišnju noć recimo, CD će uvek preskakati na baš „toj“ pesmi, koju tog momenta neizmerno želim da čujem. Oh, ali zato, koliko samo toga mogu da promenim, i hoću.

Nezgodno je , posve nezgodno, kad sve posivi, a bilo je u svim mogućim bojama, do pre neki dan, do pre neki sat. Ne znam da li ste i sami uočili, uvek si sam kad treba ponovo obojiti sivilo. Ne samo da si sam, nego kao da svi drugi rade na tome da ne bude samo sivo, vec crno. Tamno crno. Crno crno.

Boja bela

Za 63 puta 24, biće dve godine kako sam ti prvi put pogledala to malo slatko lice, kada sam shvatila da ćeš mi promeniti život, kada sam te s takvim strahom držala u rukama, i samo mislila „samo da mi ne ispadne, samo da ga ne znječim…“ i zamisli, nisam te zgnječila, nisi mi ispao. Čudo je priroda.

Boja crvena

Danas nije, ipak, puno drugačije. Danas te i dalje gledam i mislim „samo da ga ne ispustim“.Ne, to neće priroda od sebe sama. Glupost, kakvo čudo. Zašto ne može priroda da te nauči da se ne jede s poda, da se ne dira „domestos“, da se piški na nošu. Zato što treba da budes nalik meni, nama. Treba da imaš slične navike kao ja, kako bi me jednog dana izluđivao time.

Boja zelena

Treba da budeš lepo vaspitan, da budeš vredan, pametan, lep, prijatan i nezgodan i da voliš da si uvek u pravu i da ti licemeri idu na živce i da sve probaš, a da se drziš onoga sto najviše voliš. Da oćutiš kad nemaš dovoljno glup komentar na glupost, da se napraviš pametan kad si siguran da si pametniji…ili kako bi neko pametniji od nas rekao „da pokažeš sirovini da joj viri prazuluk iz dupeta“. Da ne pokušavaš da razgovaraš sa nekim dok nešto čita ili piše ili razgovara telefonom, da ne upadaš ljudima u reč, da ne misliš da ti je dozvoljeno da misliš da o svemu sve znaš, jer ne znaš i nikada neceš. Da se ne rugaš drugima, da ne osuđuješ nikoga, jer ne znaš kako je u tuđim cipelama. Da se ne smeješ tuđoj nesreći. Ne smeš to da radiš, uši ću da ti počupam. Nemoj biti nadmen, niti arogantan.  Ni previše skroman, znaš, to je čak i najgore. Jačaće svoje bedne ličnosti na tebi. Sve ćemo to da savladamo. Da budemo lepi, pametni, mentalno zdravi i u društvu prijatni.

Boja plava

Ja ću se dvadeset godina truditi da te što vise približim savršenstvu, da od tebe napravim čoveka. Onda će jedenog dana, u tvoj život, vrckajući, ušetati neka slatkica, trepnuće svojim namazanim trepavicama, napućiće mala ružičasta usta i opa-la, za dvadeset minuta, od tebe će napraviti kompletnog idiota. Neka je, nije poslednja, i neće svaka tako, ali ćeš ih pamtiti. Treba da ih voliš, da budu tvoje dame. Voli ih, poštuj, kakve god da su, jer si ih sam izabrao, koliko god da ne zaslužuju najbolje, nešto zaslužuju, a ne želiš da se ogrešiš o pravu. Zato sa svakom lepo, pa će te svaka pamtiti po dobru. Nijedna nije dovoljno loša da bi je joj rekao nešto ružno, da bi je povredio, da bi je udario. I ona je nečiji smisao života.

Boja ljubičasta

Ne želim ni tebi, ni sebi, da ne naučiš šta znači rešavati stvari na civilizovan način. Nisu ljudi gluvi, zato nema potrebe da galamiš. Neki će te slabije čuti, što glasnije budeš govorio. Zato govori tiho, ali ne nosi veliku motku. Ni to nije način. Ponesi veliki, lepi, ako je moguće, iskren osmeh i lepe reči. Iznenadićeš se.

Boja roza

Estetika nije samo za žene. Ništa nije lepo samo od sebe, neko je nešto uložio u to da bi ono postalo prijatno oku. Zato treba ceniti i ono što je samo lepo. Ne više od svega, jer je prolazno, ali onoliko koliko je to nečiji trud zavredio, biće više nego dovoljno. Zato što si muškarac, ne znači da ne treba da ti je lepo cveće. Makar u onoj meri da znaš, da se izboriš sa 8. martom, da znaš da šljokice na ružama izgledaju jeftino i ružno, da će ona malopre pomenuta slatkica „pasti na dupe“ i ako joj ubereš bele rade. Možda ne sve, ali žene se raduju cveću, ma kakvog da je porekla. I nije rođendan, 8. mart, Nova godina i tome slično, povod da im pokloniš cvet. One same su povod. Mada ako nikada ne usvojiš ovo, i pogrešni povodi biće bolji, nego da ih uopšte nema.

27.12.2008.

soba 23

 Soba

Zadržava dah, dok najblažim stiskom hvata kvaku na vratima njegove sobe. Laganim pritiskom na dole i jedva osetnim povlačenjem prema sebi, pokušava da ih otvori ne proizvodeći ni najmanji šum. Roletna je spuštena do kraja i ne propušta ni sen novembarskog jutra. Na stolu, iznad uzglavlja kreveta, usijala se kapica plave lampe. Njegovih metar i devedesetpet po dijagonali dele veliki krevet na dva nepravilna trougla. Sve češće u tom jutarnjem pohodu zatiče zaboravljeno svetlo. On dolazi sve kasnije i iz dana u dan je sve iscrpljeniji. Ona zamišlja kako se, nešto sitno iza ponoći, pruža na krevet da bi odmorio par minuta i tako umoran i još uvek odeven tone u san.

Svako jutro stoji nepomično iznad njegovog usnulog, mladog tela, tiha kao magla nad rekom. Svako jutro zna koliko lagan san ima taj dečak u telu odraslog čoveka. Svako jutro se bori sa majčinskom potrebom da ugasi svetlo i pokrije ga žutim frotirom, koji uredno složen stoji u dnu njegovih nogu. Kao i svakog jutra pre ovog, ona odlučuje da neće ugasiti svetlo. Taj jedan „klik“ prekidača na stopi lampe mogao bi da ga probudi.  Neće ga pokriti žutim frotirom, iako strepi da mu je hladno.

Dvorište

Odluka joj donosi olakšanje, ispušta dugo zadržavan uzdah koji joj je gotovo bolno pritiskao grlo, dok joj u mislima mili slika tamnokosog dečaka obučenog u kratke pantalonice sa tregerima. Napravio je ko zna koji uspešan krug biciklom, bez pomoćnih točkića, oko dvorišta ispred njihove zgrade. Tvrde, smedje mrljice na kolenima će uskoro nestati. Naučio je. Sa širokim osmehom silazi sa bicikle, naslanja ga na oronulu, drvenu klupu i razdragano trči prema njoj željan da čuje njene reči hvale. Ona čučne da ga dočeka, prigrli ga nežno i prisloni otvoren dlan na njegovu meku kosu. Dok on kroz kikot zapitkuje da li je brojala krugove, ona spušta lice u male nabore na njegovom vratu i udiše miris čiste, slatke kože deteta.

Polako otvara oči izlazeći iz svojih uspomena kad shvati da gleda u nju upitno, s podignutom obrvom tako da mu se na čelu obrazuju dve krupne brazde. Budan je, a nju je iz nepoznatog razloga stid i oseća kako se krv skuplja u vrhovima ušiju.

Soba

„Šta radiš Marija?“

Mirno se okreće na petama i izlazi is sobe. Zatvara vrata za sobom i okreće se opet licem prema njima. Unutra je njen dečak koji će uskoro napuniti 23 godine. Unutra je čovek koji odavno nije dete, ali je ljut kao mali dečaci kojima veliki uzimaju loptu i grub kao veliki dečaci koji manje šalju po vodu. Nepomično stoji gledajući u jednu tačku na belim vratima, a zatim se trgne u strahu da bi mogao ustati, otvoriti vrata i sad već sa razlogom, opet postaviti to neugodno pitanje kao maločas. Sporim koracima, udaljava se od sobe u kojoj je 23 godine njene najveće ljubavi i nastavlja da ljušti odmrznute, pečene paprike, voleći ga još više nego pre nekoliko minuta.