Soba

Zadržava dah, dok najblažim stiskom hvata kvaku na vratima njegove sobe. Laganim pritiskom na dole i jedva osetnim povlačenjem prema sebi, pokušava da ih otvori ne proizvodeći ni najmanji šum. Roletna je spuštena do kraja i ne propušta ni sen novembarskog jutra. Na stolu, iznad uzglavlja kreveta, usijala se kapica plave lampe. Njegovih metar i devedesetpet po dijagonali dele veliki krevet na dva nepravilna trougla. Sve češće u tom jutarnjem pohodu zatiče zaboravljeno svetlo. On dolazi sve kasnije i iz dana u dan je sve iscrpljeniji. Ona zamišlja kako se, nešto sitno iza ponoći, pruža na krevet da bi odmorio par minuta i tako umoran i još uvek odeven tone u san.

Svako jutro stoji nepomično iznad njegovog usnulog, mladog tela, tiha kao magla nad rekom. Svako jutro zna koliko lagan san ima taj dečak u telu odraslog čoveka. Svako jutro se bori sa majčinskom potrebom da ugasi svetlo i pokrije ga žutim frotirom, koji uredno složen stoji u dnu njegovih nogu. Kao i svakog jutra pre ovog, ona odlučuje da neće ugasiti svetlo. Taj jedan „klik“ prekidača na stopi lampe mogao bi da ga probudi.  Neće ga pokriti žutim frotirom, iako strepi da mu je hladno.

Dvorište

Odluka joj donosi olakšanje, ispušta dugo zadržavan uzdah koji joj je gotovo bolno pritiskao grlo, dok joj u mislima mili slika tamnokosog dečaka obučenog u kratke pantalonice sa tregerima. Napravio je ko zna koji uspešan krug biciklom, bez pomoćnih točkića, oko dvorišta ispred njihove zgrade. Tvrde, smedje mrljice na kolenima će uskoro nestati. Naučio je. Sa širokim osmehom silazi sa bicikle, naslanja ga na oronulu, drvenu klupu i razdragano trči prema njoj željan da čuje njene reči hvale. Ona čučne da ga dočeka, prigrli ga nežno i prisloni otvoren dlan na njegovu meku kosu. Dok on kroz kikot zapitkuje da li je brojala krugove, ona spušta lice u male nabore na njegovom vratu i udiše miris čiste, slatke kože deteta.

Polako otvara oči izlazeći iz svojih uspomena kad shvati da gleda u nju upitno, s podignutom obrvom tako da mu se na čelu obrazuju dve krupne brazde. Budan je, a nju je iz nepoznatog razloga stid i oseća kako se krv skuplja u vrhovima ušiju.

Soba

„Šta radiš Marija?“

Mirno se okreće na petama i izlazi is sobe. Zatvara vrata za sobom i okreće se opet licem prema njima. Unutra je njen dečak koji će uskoro napuniti 23 godine. Unutra je čovek koji odavno nije dete, ali je ljut kao mali dečaci kojima veliki uzimaju loptu i grub kao veliki dečaci koji manje šalju po vodu. Nepomično stoji gledajući u jednu tačku na belim vratima, a zatim se trgne u strahu da bi mogao ustati, otvoriti vrata i sad već sa razlogom, opet postaviti to neugodno pitanje kao maločas. Sporim koracima, udaljava se od sobe u kojoj je 23 godine njene najveće ljubavi i nastavlja da ljušti odmrznute, pečene paprike, voleći ga još više nego pre nekoliko minuta.