Imam osam, devet, možda deset godina. Daleko sam od svog rodnog grada više stotina kilometara. Okupala sam se u moru po ko zna koji put tog dana, sprala sa kose i tela so, obukla crvenu majicu i bermude čije me dugme steže, ali mama voli kako mi stoje. Čekam da se na terasi, za drvenim stolom koji je naklepao deka Blažo, okupe ostali. Počinje razmaštavanje. Zamisli sad posle večere, krenemo mi u Bar u šetnju, i zamisli tamo na Korzu sretnem Filipa Petkovića. Što, šta, pa nije nemoguće, šta, kao da samo ja idem na more u Crnu Goru…

Imam sedamnaest godina, imam Nokiu 3210 i imam još malo kredita. Imam dečka Marka, par dana već. U kolima sam sa mamom i tatom i zaputili smo se u tu istu kuću u kojoj sam i sa osam, devet, deset godina vežbala razmaštavanje. Marko nema kredita, ali ima njegov drug Marko. Markov Marko bulazni nešto o tome kako će „moj“ Marko doći na more da vidi svoju princezu. Na čas se prepadnem, kakav Marko, kakva princeza, kakvo more, kako ću ja roditeljima da objasnim ko je taj momčić i zašto je došao. Čas posla i razuverim sebe da je to moguće. Onda, e onda počne razmaštavanje. Zašto ne, zašto ne bi dve godine stariji Marko, seo na voz za Bar, na železničkoj pitao da ga voze u Dobre Vode, a tamo pitao gde je kuća Markovića. Pa da, prosto kao pasulj. Razmaštavanje uspešno.

Razmaštavanje je super funkcionisalo kada zapravo muškarce nisam poznavala u njihovim navikama, u njihovim naporima, odnosno njihovoj amorfnosti. Pričam o karakterima iz razmaštavanja, nemoj sad da skaču junaci, džentlmeni i ostali časni pripadnici jačeg pola.

Razmaštavanje u potpunosti prestaje u onom periodu kada su ovakvi scenariji ustvari i bili ostvarljivi. U doba napredne komunikacije, u doba lakog saznavanja precizne lokacije, u doba odlične saobraćajne infrastrukture i povezanosti, kada bi se od muškaraca dalo očekivati da banu na vrata, iako su vrata stotinama kilometara daleko, razmaštavanje je utihnulo. Iako su odrasli, iako ne zavise više od mame i tate, kako finansijski, tako i odlukama o kretanju po jadranskoj obali, ipak nikome nije palo na pamet da me iznenadi u toku boravka na moru. To je zato što sam zapravo spoznala muškarce u njihovim navikama, u njihovim naporima, odnosno njihovoj amorfnosti. Pričam o karakterima iz razmaštavanja, nemoj sad da skaču junaci, džentlmeni i ostali časni pripadnici jačeg pola.

Danas, peti ili šesti put ovog leta, sedim na jednoj betonskoj ploči u hladu borova. Miriše otopljena smola. Ohrabreni toplotom, sa svih strana zriču zrikavci. Ispred mene glatko i plavo Jadransko. Između nas, siva kolica u kojima spava petomesečno muško čeljade. Sa leve strane kartonska šoljica sa kafom, sa desne muž ženi pridržava peškir da presvuče donji deo kupaćeg. Uhvatim sebe kako zamišljam mog muža da nailazi u novom, surferskom šortsu za kupanje, koji smo zajedno izabrali nedavno i ogromnim osmehom na licu. Jer zna gde je Tisno. Jer zna adresu. Jer zna gde je Jazina. Jer zna tačno mesto na kom smo dežurni. Jer pored njega ne stižem ni da se razmaštam. Jer to stvarno ne bi bilo nemoguće.