Volim

Kada ugledam citat, ciničan u perfektnoj meri, iskopam iznošenu belu majicu iz ormana i crni gel za šaranje po tekstilu iz svoje kreativne škrinjice, pa u rano jutro dok čekam da voda za kafu proključa, napravim sebi novu, staru majicu i smirujem žabice u stomaku, koje cupkaju od nestrpljenja da je obučem. Volim.

Kada sedimo na spojenim mestima u autobusu i razmenjujemo priče o ponedeljku, pa mu se pohvalim novim kožnim rukavicama. Dam mu da oseti kako miriše prava koža, na šta on zbrčka nos i nabere obrve, pa mi kaže „meni koža smrdi“, a ja ne mogu da se suzdržim da mu ne kažem da se okupa onda. Sekund, dva me gleda zbunjeno, skapira foru i stidljivo se cerekamo. Volim.

Volim ga

Kada u rana jutra pamtim imena ulica kroz koje prolazim, pa mi se učine kao ulice u kojima bih volela da stanujem. Kratka i nagnuta, od Hilandarske ka Džordža Vašingtona, takva je ulica Jelene Ćetković. Liči mi na ulicu u kojoj žive neki rasterećeni ljudi, koji ujutru piju biljni čaj i puštaju glasno Berlioza dok čiste kuću, neki ljudi koji drže cveće u prozoru i ne mare za pauka u uglu visokog, salonskog plafona. Volim ga.

Dok hipnotisano gledam u gomilice žutog lišća pokraj trotoara, rizikujući da zapnem na nekoj neravnini koju je u pločniku napravio koren stabla iz drvoreda, razmišljam. Čini mi se da bih svaki dan do kraja života mogla da hodam gledajući u opalo lišće. Onda se prisetim da kada padne sneg pomislim to isto za sneg. Kada gori asfalt u sred vrelog, beogradskog leta, meni ne smeta, ja bih tada zauvek hodala dok do kolena osećam kako peče. Mogla bih i cvat lipe svaki bogovetni dan. Volim ga.

Da, volim ga

Kada sam sama kod kuće. Kada pustim muziku na telefonu, stavim slušalice u uši, a telefon u zadnji džep ili brushalter. Šminkam se i feniram, glumatajući koncert ili spot. Ogledam se po sto puta u ogledalu, slažem face i živim opet sedamnaestu godinu. Da, volim ga.

Kada mi na stolu treperi plamen sveće, gori miris vanile iz štapića zabodenog u drvenu daščicu, a ja pijem kafu i pišem. Kada mi to sve odiše romantikom. Romantikom samo meni namenjenoj. Intimna i dobro čuvana. Da, volim ga.

Znam da ga volim

Kada se probudim pre sata. Kada mi se dopadne parče kože koje viri ispod zarozane pidžame. Kada se osetim kao nejženstvenije biće na planeti. Kada koračam u ritmu After Dark dok odlazim da piškim. Znam da ga volim.

Kada bez po’ muke raspolovim zasečenu breskvu, a koštica se lako izvadi i ostavi prekrasne crvenkaste brazde iza sebe. Kada gurnem ruku u džak i mazim se sa brašnom. Znam da ga volim.

Sada znam da ga volim

Kada me slomi nečim, kada me slomi pet puta za redom. Kada me natera da pred spavanje plačem, iako ne volim da plačem.  Kada mi je u grlu gorko, a kapci bole od težine. Kada tako iscrpljena zaspim neobjašnjivo mirno i brzo. Sada znam da ga volim.

Život je čudo. Tako je nepredvidiv i zabavan, i ja sada znam da ga volim.