Vozim i sanjam

Da budem iskrena, nisam u životu sedela u kabini kamiona. Ni na suvozačkom, a kamoli na vozačkom mestu. Nemam predstavu koliko je to možda težak posao. Ipak, hajde da dozvolimo meni da maštam.

Nalaziš se koji metar iznad zemlje, u ogromnoj, moćnoj mašini. Ako smo u detinjstvu bili ludi za Transformersima ili Moćnim rendžerima, onda je ovo na neki način, ostvarenje detinjeg sna. Ispred tebe je veliki volan i ogromno staklo kroz koje bleneš u prostranstva. Ja zamišljam noć. Dakle, veliki kamion, težak više tona sa gomilom blještavih svetala, prodornom sirenom i blažom penthaus verzijom pogleda. Mene to asocira na moć mnogo više od nekih drugih stvari koje se za moć uobičajeno vezuju. Ako ste sada došli do zaključka da pokušavam da se udvaram nekom kamiondžiji, jok, nije to. Hoću ja da budem kamiondžija. Postoji li imenica za to uopšte?

Pre svega, uživam u vožnji. Sama. Ok je da imam nekad društvo, ali najveće mi zadovoljstvo predstavlja otvoren put i otvoren prozor, dosta glasna muzika podešena na raspoloženje i nepopunjena sedišta oko mene. Ni prebrzo, ni presporo, brzinom koja dozvoljava da razaznaš obrise koji promiču okolo. Da ne bruji vazduh i ne smeta vetar. Svetla koja pokazuju put, lampice koje uveseljavaju unutrašnjost, nisu mi samo praktične, nego mi imaju dozu neke romantike za samoću po izboru, a ne po moranju.

Takav je doživljaj u automobilu koji voziš nekim povodom, negde, u nekom smeru, gotovo nikad besciljno i bez razloga. Moja mašta kaže da je sve to u kamionu preneto na neki viši, snažniji nivo i da kada bi to za ženu bilo bezbedno, kamiondžijka (dozvolite mi literarnu slobodu ) bi bilo moje zanimanje iz snova.

Sanjam i vozim

Jelkica sa mirisom roze žvake, kutijica roze žvaka sa ukusom žvaka iz praistorije od kojih se prave gigantski baloni, ni trunke prašine u kabini, neka juniorova igračka kao putna maskota i da vozim baklave iz Turske i nešto, šta god iz Švedske. Povela bih i Drkija ponekad,  da hrče i grokće na suvozačkom sedištu, ušuškan u svetlo plavo ćebence, koje miriše na omekšivač, da možemo da delimo grilovano belo meso.  Tu i tamo iz zezanja da puštam preglasno Severinu i „Gas, gas“.

Znam, nije baš uobičajeno. Briga me. Ja nisam obična.