Pesma je Lepa Brena

Stavimo na stranu to što sam bila jako ljuta zbog toga što su moji roditelji odlučili da me nazovu neobičnim imenom na koje deca iz vrtića samo nižu nadimke i asocijacije. Ja sam volela Lepu Brenu kao luda i nije mi bilo jasno gde je tim mojim roditeljima bila pamet, kad su pored jednog tako finog imena (Brena), oni odlučili da me nazovu višnjom.

Poželi sreću drugima. Nisam tada, sa pet godina razumela o čemu ona peva, ali mi se dopadala pesma i premotavala sam je kao nezdrava dok se moja tetka oblačila u venčanicu. Sećam se nekih hrskavih, čokoladnih kolačića koje sam tamanila tada (i čini mi se nikad nakon tada, kakva šteta) i ogromne gužve koja me ni najmanje nije plašila. Svi su se vrzmali užurbano i širili napetost, a ja sam gledala hipnotisano u slapove čisto belog tila, njihala se naivno uz „znam šta je to ponos, znam zašto ga nemam“ i tada, možda i jedini put u životu, maštala o svom venčanju.

Hvala vam što mi niste dali ime Brena. Najiskrenije sam vam zahvalna.

Sa razlogom ili bez

Pojela sam upravo šaku suvog grožđa i popila jogurt sa niskim procentom mlečne masti.

Kakav je to doručak, pitala bi moja majka. Nikakav. Iskreno, ne bih joj nikad priznala. Ja tako jedem kad me mrzi da spremam, otvaram usta, pokrećem vilicu i naposletku, još i varim. Nešto sitno, a puno energije i nešto što se pije i ne mora da se žvaće. To me podsetilo na period kad nismo znali za voćni jogurt jer je on postojao samo izvan granica naše SFRJ.

Na dalje, to me je podsetilo na Jeni, devojku čiji su roditelji, naši ljudi iz Ivanjice, oboje stomatolozi po struci, odselili u Švedsku i tamo izrodili dvoje dece. Stariji Dejan mi je potpuno ispario iz sećanja, dok mi je od Jeni ostao u pamćenju duboki tanjir sa nejednakim komadima ćelave breskve, preliven jogurtom. To je doručkovala na terasi njihove kuće u Dobrim Vodama, dok joj je moja tetka (ista ona što se maločas udala) objašnjavala kako da sama sebi isplete riblju kost.

Iz tog perioda, rane osnovne škole, raspusta na primorju kod bake i deke, sećam se još i crne hronike iz „Ilustrovane“ i priče o porodici koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći kod Kokinog Broda. U pozadini se, na radiju čula neobična pesma grupe Romantika, Nostalgija ili nešto slično.

Kada bih uspela da se setim, da pronađem tu pesmu, verujem da bi mi kičmom prostrujala ista ona jeza kao i dok sam čitala tekst o nesrećno nastradaloj porodici.

Oči boje duge

Srećom, učiteljica iz boravka je propisala autfit za nastup. Nešto, tada moderno, poput bele majice i pocepanog džins šortsa, u kombinaciji sa džombastim i florescentnim patikama. Kosa je trebalo da bude vezana u čvrst rep, izuzev dva pramena koji treba da padnu sa vrha čela niz lice. Ko ima lenonke, može, ali da budu nekako pričvršćene da ne padaju u toku izvođenja. Nije spominjala šminku, ali sve su se šmizle pomalo zamazale.

Ideja moje mame je bila nešto drugačija. Crvena majica sa džepićem na levom grudu, tek napupelom, a nikad kasnije potpuno razvijenom. Dole landarave bermude sa ogromnim crvenim bulkama, iz kojih su mi štrčale nekakve čačkalice sa modro-žutim uspomenama na vikend i vožnju bajsa ispred zgrade.

Koreografije se ne sećam, ni ko je smišljao, ni da li sam uživala u plesu, ni ko je bio „glavni“, ali nijedna pesma nije bila toliko voljena u to vreme. Osim možda neke od grupe ET. Ne čujem je po pet godina, pa se oduševljeno prisetim precvetalih bulki i nikad procvetalih sisa.

Godina ide za godinom

Maja je devojka nižeg rasta i peskovitog glasa. Maja peva u bendu „Noć i dan“ koji se proslavio na splavu Akapulko. Maja je simpatija moje simpatije. On ne prestaje da priča o njoj. Ja ne prestajem da pričam o njemu. Ja ne prestajem da pišem o njemu. Ja ne prestajem da mislim o njemu. Ja ne prestajem da posvećujem pesme njemu. Čak i one koje peva Maja.

Maja razdragano pevuši a ti i dalje u srcu mom, sijaš i sijaš kò dijamant. Ja odobravajući klimam glavom u početku, a onda počnem u neverici da odmahujem. Pitam se kad će proći ta zaljubljenost, jer mi je jasno da dok on meni sija, usput me malo i zajebava. Prepričava mi svoje ljubavne avanture, ovlaš mi zakači usnu kad me drugarski ljubi u obraz, čestita mi rođendan u ponoć, a zatim se mesecima ne javi.

Sve je počelo sa Robin Hudom

Dali su mi neki rokovnik nestandardnog formata, kožni, teget. Za beleške, na faksu. Ja sam ga, naravski, pretvorila u dnevnik. Ko zna koji po redu. Nikada zapravo nisam pisala dnevnik, kako se to očekuje. Jedan dan pišem izveštajno, od jutra do mraka, hronološki. Sutra preskočim jer zaboravim. Zatim nacrtam nešto. Sledeći dan ispišem tekst cele pesme Brajana Adamsa. Da bih to izvela, moram da je pustim i zaustavim ko zna koliko puta, na više mesta. Moji roditelji se brinu zbog toga. Iza zatvorenih vrata, prilično je nejasno šta se unutra dešava sa Brajanom.

Iskreno, mama je kriva. Ona je rekla da je Kevin Kostner zgodan, a film odličan, sa još boljom muzikom. Tamo sam prvi put čula da sve što on čini, čini zbog nje. Nisam ispisala tekst samo te jedne pesme. Ceo album, koji je takođe, majka kupila, dobio je čast. Nemam pojma gde je taj rokovnik sada.

Bitka

Nikad nisam naučila ruski kako valja. Jebiga, imala sam otpor prema zemlji, jeziku i svemu što je odande dolazilo u to vreme kad sam mogla da prigrlim. Možda to ispravim nekada. Želela bih. Zbog njega koji se borio u bitkama. U svim, osim ovoj na kraju.

Kad je tog petka napadao sneg do kolena u toku noći, poslao mi je sms poruku nejasnog sadržaja. Par nepovezanih slova, zapravo. Pokušavala sam da im nađem smisao danima i mesecima. Nisam uspela. Nikad više nisam dobila poruku od njega. Nisam mu nikad više čula glas. Nikad ga više nisam zagrlila. Kakva glupa postavka stvari za mene koja još nisam bila spremna na to.

Voleo je tu rusku, rok grupu. Ljube. Meni je u sećanju iz kola ostala jedna njihova pesma. Peva o nekoj stvarnoj borbi u ratu, na patriotski. Promukao glas, snažna emocija uprkos nerazumevanju jezika i na prve tonove refrena osetim se herojski snažno. Na polovini refrena se već tresem od želje da ga zagrlim. Krokodilske suze i kukavičko svijanje u čvor.

Opet i ponovo

Od tridesete na ovamo, nanizala sam u svoju privatnu kolekciju, malo bogatstvo idiotskih odluka i pogrešnih poteza. Bazirali su se manje više na nekom emotivnom planu, ali su dakako imali uticaj i na sve ostale sfere života. Taman kad pomislim da im je kraj, kad iznenadim samu sebe.

Znaš ono, sediš, znaš da takvim stvarima nekad mora doći kraj jer, zaboga, svestan si da nije dobro, ali motaš film i shvataš da to traje predugo. Počinješ da se brineš. Možda ono od pre nisi ti. Možda si pravo ti ustvari ovo. Povučeš od nekud snagu da u inat željama radiš ono što misliš i znaš da je ispravno. Odjednom, u najboljoj nameri, nalaziš se opet u nekom ambisu gluposti.

Krene da lupka ova stvar, a meni zapulsira nešto oko dijafragme.

Ne danas, danas me samo podseća na stvari koje za razliku od svih prethodno pisanih, nisu vredne pomena.

Ipak, to tada, nisam bila ja, već samo jedna faza mene. Poučna, iznad svega.