sreća

Pesma kosi, pesma vodu nosi

Pesma je Lepa Brena

Stavimo na stranu to što sam bila jako ljuta zbog toga što su moji roditelji odlučili da me nazovu neobičnim imenom na koje deca iz vrtića samo nižu nadimke i asocijacije. Ja sam volela Lepu Brenu kao luda i nije mi bilo jasno gde je tim mojim roditeljima bila pamet, kad su pored jednog tako finog imena (Brena), oni odlučili da me nazovu višnjom.

Poželi sreću drugima. Nisam tada, sa pet godina razumela o čemu ona peva, ali mi se dopadala pesma i premotavala sam je kao nezdrava dok se moja tetka oblačila u venčanicu. Sećam se nekih hrskavih, čokoladnih kolačića koje sam tamanila tada (i čini mi se nikad nakon tada, kakva šteta) i ogromne gužve koja me ni najmanje nije plašila. Svi su se vrzmali užurbano i širili napetost, a ja sam gledala hipnotisano u slapove čisto belog tila, njihala se naivno uz „znam šta je to ponos, znam zašto ga nemam“ i tada, možda i jedini put u životu, maštala o svom venčanju.

Hvala vam što mi niste dali ime Brena. Najiskrenije sam vam zahvalna.

Sa razlogom ili bez

Pojela sam upravo šaku suvog grožđa i popila jogurt sa niskim procentom mlečne masti.

Kakav je to doručak, pitala bi moja majka. Nikakav. Iskreno, ne bih joj nikad priznala. Ja tako jedem kad me mrzi da spremam, otvaram usta, pokrećem vilicu i naposletku, još i varim. Nešto sitno, a puno energije i nešto što se pije i ne mora da se žvaće. To me podsetilo na period kad nismo znali za voćni jogurt jer je on postojao samo izvan granica naše SFRJ.

Na dalje, to me je podsetilo na Jeni, devojku čiji su roditelji, naši ljudi iz Ivanjice, oboje stomatolozi po struci, odselili u Švedsku i tamo izrodili dvoje dece. Stariji Dejan mi je potpuno ispario iz sećanja, dok mi je od Jeni ostao u pamćenju duboki tanjir sa nejednakim komadima ćelave breskve, preliven jogurtom. To je doručkovala na terasi njihove kuće u Dobrim Vodama, dok joj je moja tetka (ista ona što se maločas udala) objašnjavala kako da sama sebi isplete riblju kost.

Iz tog perioda, rane osnovne škole, raspusta na primorju kod bake i deke, sećam se još i crne hronike iz „Ilustrovane“ i priče o porodici koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći kod Kokinog Broda. U pozadini se, na radiju čula neobična pesma grupe Romantika, Nostalgija ili nešto slično.

Kada bih uspela da se setim, da pronađem tu pesmu, verujem da bi mi kičmom prostrujala ista ona jeza kao i dok sam čitala tekst o nesrećno nastradaloj porodici.

Oči boje duge

Srećom, učiteljica iz boravka je propisala autfit za nastup. Nešto, tada moderno, poput bele majice i pocepanog džins šortsa, u kombinaciji sa džombastim i florescentnim patikama. Kosa je trebalo da bude vezana u čvrst rep, izuzev dva pramena koji treba da padnu sa vrha čela niz lice. Ko ima lenonke, može, ali da budu nekako pričvršćene da ne padaju u toku izvođenja. Nije spominjala šminku, ali sve su se šmizle pomalo zamazale.

Ideja moje mame je bila nešto drugačija. Crvena majica sa džepićem na levom grudu, tek napupelom, a nikad kasnije potpuno razvijenom. Dole landarave bermude sa ogromnim crvenim bulkama, iz kojih su mi štrčale nekakve čačkalice sa modro-žutim uspomenama na vikend i vožnju bajsa ispred zgrade.

Koreografije se ne sećam, ni ko je smišljao, ni da li sam uživala u plesu, ni ko je bio „glavni“, ali nijedna pesma nije bila toliko voljena u to vreme. Osim možda neke od grupe ET. Ne čujem je po pet godina, pa se oduševljeno prisetim precvetalih bulki i nikad procvetalih sisa.

Godina ide za godinom

Maja je devojka nižeg rasta i peskovitog glasa. Maja peva u bendu „Noć i dan“ koji se proslavio na splavu Akapulko. Maja je simpatija moje simpatije. On ne prestaje da priča o njoj. Ja ne prestajem da pričam o njemu. Ja ne prestajem da pišem o njemu. Ja ne prestajem da mislim o njemu. Ja ne prestajem da posvećujem pesme njemu. Čak i one koje peva Maja.

Maja razdragano pevuši a ti i dalje u srcu mom, sijaš i sijaš kò dijamantJa odobravajući klimam glavom u početku, a onda počnem u neverici da odmahujem. Pitam se kad će proći ta zaljubljenost, jer mi je jasno da dok on meni sija, usput me malo i zajebava. Prepričava mi svoje ljubavne avanture, ovlaš mi zakači usnu kad me drugarski ljubi u obraz, čestita mi rođendan u ponoć, a zatim se mesecima ne javi.

Sve je počelo sa Robin Hudom

Dali su mi neki rokovnik nestandardnog formata, kožni, teget. Za beleške, na faksu. Ja sam ga, naravski, pretvorila u dnevnik. Ko zna koji po redu. Nikada zapravo nisam pisala dnevnik, kako se to očekuje. Jedan dan pišem izveštajno, od jutra do mraka, hronološki. Sutra preskočim jer zaboravim. Zatim nacrtam nešto. Sledeći dan ispišem tekst cele pesme Brajana Adamsa. Da bih to izvela, moram da je pustim i zaustavim ko zna koliko puta, na više mesta. Moji roditelji se brinu zbog toga. Iza zatvorenih vrata, prilično je nejasno šta se unutra dešava sa Brajanom.

Iskreno, mama je kriva. Ona je rekla da je Kevin Kostner zgodan, a film odličan, sa još boljom muzikom. Tamo sam prvi put čula da sve što on čini, čini zbog nje. Nisam ispisala tekst samo te jedne pesme. Ceo album, koji je takođe, majka kupila, dobio je čast. Nemam pojma gde je taj rokovnik sada.

Bitka

Nikad nisam naučila ruski kako valja. Jebiga, imala sam otpor prema zemlji, jeziku i svemu što je odande dolazilo u to vreme kad sam mogla da prigrlim. Možda to ispravim nekada. Želela bih. Zbog njega koji se borio u bitkama. U svim, osim ovoj na kraju.

Kad je tog petka napadao sneg do kolena u toku noći, poslao mi je sms poruku nejasnog sadržaja. Par nepovezanih slova, zapravo. Pokušavala sam da im nađem smisao danima i mesecima. Nisam uspela. Nikad više nisam dobila poruku od njega. Nisam mu nikad više čula glas. Nikad ga više nisam zagrlila. Kakva glupa postavka stvari za mene koja još nisam bila spremna na to.

Voleo je tu rusku, rok grupu. Ljube. Meni je u sećanju iz kola ostala jedna njihova pesma. Peva o nekoj stvarnoj borbi u ratu, na patriotski. Promukao glas, snažna emocija uprkos nerazumevanju jezika i na prve tonove refrena osetim se herojski snažno. Na polovini refrena se već tresem od želje da ga zagrlim. Krokodilske suze i kukavičko svijanje u čvor.

Opet i ponovo

Od tridesete na ovamo, nanizala sam u svoju privatnu kolekciju, malo bogatstvo idiotskih odluka i pogrešnih poteza. Bazirali su se manje više na nekom emotivnom planu, ali su dakako imali uticaj i na sve ostale sfere života. Taman kad pomislim da im je kraj, kad iznenadim samu sebe.

Znaš ono, sediš, znaš da takvim stvarima nekad mora doći kraj jer, zaboga, svestan si da nije dobro, ali motaš film i shvataš da to traje predugo. Počinješ da se brineš. Možda ono od pre nisi ti. Možda si pravo ti ustvari ovo. Povučeš od nekud snagu da u inat željama radiš ono što misliš i znaš da je ispravno. Odjednom, u najboljoj nameri, nalaziš se opet u nekom ambisu gluposti.

Krene da lupka ova stvar, a meni zapulsira nešto oko dijafragme.

Ne danas, danas me samo podseća na stvari koje za razliku od svih prethodno pisanih, nisu vredne pomena.

Ipak, to tada, nisam bila ja, već samo jedna faza mene. Poučna, iznad svega.

 

Istanbul nisam posetila i ovo nije putopis

Gde je taj Istanbul?

Ima toliko mesta na svetu na kojima nisam bila. Znaš li koliko me to plaši. Skoro kao broj knjiga za koje sam sigurna da neću stići da ih pročitam, a za neke nikad neću ni saznati da postoje. Taj Istanbul, drago mi je da nisam bila tamo. Sigurno je to onaj grad o kome mi je neko jednom pričao sve najlepše. Nešto poput toga da se zaljubio u taj grad. Zamisli, zaljubiš se u grad, a moraš da odeš iz njega. Ne možeš da ga poneseš sa sobom. Svaki dan se pitaš gde li je i zašto ti ne dolazi. Bolje je da se ne pitam gde je Istanbul.

Imam čoveka za to. On zna gde je za oboje. Znao je i pre mene, a jednom sam sanjala da mi je pokazao tačno mesto gde se nalazi. Već mesecima, osećam kako mi titra nešto na tom mestu na karti gde je utisnuo svoj prst.

Sreli smo se davno pre nego što smo se sreli…
Pružili smo ruku jedno drugome puno ranije nego što su te iste ruke isplele zagrljaj.
Jedan ne baš hladan, a ipak zimski mesec.
Jedan ni evropski, ni azijski grad.
Jedan let, koji kasni, a ipak stiže na vreme.
Jedan muškarac, ni tvoj, ni tuđi.
Jedna žena, ni hrabra, ni plašljiva.

Oblačno jutro, prošarano galebovima i minaretima, nakon malo sati sna.
Kofer boje njene kose, sitna kiša i ogromne ulice.
Miris pečenog kestena, nepoznat jezik, vetar i vodič za poželeti.
Uspavana lepotica sa spiskom za poklone i punim ustima baklave.
Bir, iki, uč, drt, beš…

Topla ruka, pivo i opomena u taksiju.
Slomljen točkić na koferu.
Najduža vožnja metroom i gorki aerodrom.
Kiša.

Počinje kao film

Imam nekih pola sata da donesem odluku. Tek relativno skoro, saznala sam da u tih pola sata nisam izustila ni reč. Meni nije delovalo tako, valjda jer sam razgovarala sa samom sobom i svima bliskim i daljim, važnim i manje bitnim, i to glasno, u isto vreme. U glavi.

Nisam se u životu puno puta pokajala što jesam, a uvek sam strahovala od kajanja za neću i nisam. Svaki put je želja klimala glavom, a neki razumi i pameti postavljali „šta ako“ i „kako“ pitanja. Kad god sam odlučila da hoću i moram jer želim, bila sam sama sebi kul, a kad bih odustala jer možda nije dobro zbog ovoga ili onoga, mesecima bih u sebi i naglas pravdala to što nisam nekim velikim moralnim opravdanjima. Meni je drago što i ovaj put jesam. Nema na čemu, zadovoljstvo je moje.

Doterala sam se, nisam zakasnila na koreografiju u kamenolomu. Sasula sam jedan viski. To je tri manje nego što mi je bilo potrebno za tremu. Nestrpljenje često čini da misliš kako vreme ide unazad. Ovde je to radila pista. Zauzeta pista pomerala je vreme sletanja sa 17 na 21 minut već nekoliko puta, dok se nije nakupilo u sate. Ispod mene trošio se internet, espreso i brauni na nestrpljenje, a ja sam samo mogla da čekam.

Večerala sam baklave sa prozora i raki. Baklave sam volela, raki sam morala zbog treme, umora i reda. Cigareta na prozoru ispred kog i u sred noći lete galebovi. Prekratka noć i brzo jutro. Nova vrsta mamurluka, ajran koji pokušava da ga pobedi. Doručkovali smo, ali se ne sećam šta. Sećam se da sam počela da volim što se budiš pre mene i da se bojim da sam se uvalila u gadnu nepriliku. Sećam se jutarnje smene galebova među minaretima koje je nemoguće prebrojati na, tog dana, oblačnom i sivom nebu.

Nastavlja se kao bajka

Vučemo naše male prikolice od hotela do veličanstvene Aja Sofije. Govoriš puno i užasno zanimljivo, a ja ćutim i osmehujem se tako da mi se ne vide zubi. Isti su nam razlozi. Upijam svaku tvoju reč, kao da nema premotavanja i ponavljanja, sve dok se klupe pred Sultan Ahmetom ne ispune i počne molitva. Mačke su veće nego u Beogradu. Mirišu đevreci. Nijedan nisam pojela. Najela sam se tvog šarma pre nego što smo i stigli do ogromnog obeliska. Na putu do prenoćišta broj dva, izgubili smo jedan točkić, osećaj za vreme i pristojnost koju nalaže grad. Strmoglave, vijugave, ljudi pune ulice, moje misli sa muzičkom pratnjom Bebi Dol.

 

Ko još spava tri sata kad ima samo tri dana da upozna četiri grada. Ja. Zbog toga što me je vetar Istanbula naježio od glave do pete. Zbog toga što upijam Vizantion iz sve snage. Zbog toga što Konstantinopolj možda ne stignem da upoznam. Zbog toga što si me opio Carigradom i što je krevet mekan i topao, a muzika tiha i nežna kao prsti na mom temenu.

 

 

 

 

…ili kao san

Istanbul ne oprašta poljupce sa sklopljenim kapcima. Njega ne zanima da li ste zaljubljeni, zaneseni i pijani. Eto vam jednog saveta, kakav bi putopis trebalo da ima. Nema poljubaca na zadnjem sedištu taksi vozila koje polazi sa Taksima.

Istanbul miriše kao čudo. Kao stara kutijica u kojoj je nekad stajao začin, stara knjiga, tkanina za kaput i kolač koji se umače u čaj. Miriše kao nedeljno popodne u toplom domu, na početku novembra. Miriše kao mjuzikl koji se gleda za vreme praznika. Ili možda na zauvek.

Istanbul nalaže da se mali, crni ranac sa novčanikom i pasošom nosi kao kengur za bebu dok se hoda Kapali čaršijom. Tu mu je lepo, dok si ti zaslepljen brdašcima raznobojnih začina, dok ti vilica pada na količine zlata, dok ti se vrti u glavi od tkanina svih boja, koje su na dodir tako različite. Nisam se cenkala. Nisam zato došla. Došla sam da vidim i uzmem ono što mi  je ponuđeno. Cenkanje je za kad ne veruješ da je to što dobijaš vredno koliko kažu. Ja sam se, avaj, već uverila da jeste.

Hoću da ti budem drug. I žena, ali i drug. Naruči mi pivo. Da, veliko. Rame uz rame, mogu ja to. Hvala. Oh, vau.

Završava se kao život

Dozvoli mi da te zamolim par stvari. Neka ovaj odlazak metroom na Ataturk, sa samo jednim koferom, dok još nisam ni shvatila da više ne gledam u pecaroše na Galata mostu, da večeras pivo piješ bez svog novog druga i da ću na kraju baciti baklave iz ranca, jer ih ne mogu jesti nakon ovih gorkih knedli, neka bude prvi i jedini put da sama vraćam naše uspomene kući. Neka ovo bude prvi od bezbroj puta da negde nisam bila, a da sam se provela sjajno. Neka nas put nekad nanese u Istanbul. Svega se sećam, a sve sam zaboravila. Sve sam videla, a nisam ništa. Jedva čekam da mi pričaš o svemu ponovo.

Pesak peska pesku peskom – deo 2.

Osmi pesak, čuj mene pesak, mart

Ja sebe neskromno ne smatram tipičnom ženom. Možda se samo zanosim, možda sam tipičnija nego što mi se čini. Avaj, ne opterećujem se preterano tipično ženskim stvarima – datumima, godišnjicama, danima za zaljubljene i za žene. Ovaj dan za žene, godine 2018. po redu nakon rođenja onog bitnog muškarca, ipak je bio drugačiji od ostalih unazad proživljenih. Ne samo zbog prvog susreta sa pustinjom, već i zbog svega što je usledilo u ostatku osmog dana meseca marta.

večeraNa tortu šlag, na šlag mrvice čokolade, višnja na vrh. Ta višnja je za Višnju opet neka hrana. Ovaj put arapska. U arapskom ambijentu. Uz žive zvuke arapske muzike. Čak je i pivo arapsko. Pivo koje ja inače nit pijem, nit volim, ali evo, pijem ga već treći put i reklo bi se, volim sve više. Pred nas su, osim piva, izneli baba ganuš, tahini sos, šarenu salatu, humus, pita hleb, kebab, čorbu od sočiva i magično začinjen pirinač boje peska sa krupnim suvim grožđicama. Muzika se zaustavlja i žamor se čuje tek na kratko. Čim zamre, na dalje, samo zvecka escajg o zemljane posudice i zube naizmenično. Peščani pirinač je tako zauvek. Jagnje i ja se ne volimo i dalje. Ne bi bilo pošteno da mi se sve uvuče pod kožu, zar ne?

Site oči počinju da opažaju ambijent. Sve gori u bojama. Čitav svod je prekriven jarko crvenom i narandžastom tkaninom koja opušteno pada prema stolovima. Tu i tamo, među tim valovima boje bulke, lampe prigušenog svetla u obliku cveta. Na stolovima ćilimasti prekrivači, po podu kitnjasti jastuci. Šiša u sred kruga.

Pesak na četvrti način

mermaidNisam vodila neku evidenciju o tome, ali mi se čini da mi kosa u životu nije bila duža nego sada. Prema celoj dužini tog malog ličnog rekorda, od temena do polovine leđa, egipatski vetar je danas nemilosrdan. Mogla bih da slažem, pa vožnju brodom, po vetrovitom danu opišem kao nešto strašno romantično, ali sam svesna da trenutno više ličim na narandžastog rođaka Ita, nego na Arijel.

Kroz tu zavesu boje šargarepe, pokušavam iz ogromne, plažne torbe da iskopam bilo kakav alat za ukrotiti istu, ali mi ne polazi ni za levom, ni za desnom rukom. Pod jedan, ženske torbe su beskonačni zdenci, pod dva znam da nemam to što tražim, nego se samo nadam čudu. Na sreću, koliko je prema mojoj kosi surov vetar Hurgade, toliko je blagonaklona prema njoj so Crvenog mora. Kruti bičevi uskoro se lako pretvaraju u narandžastog puža na temenu i bar na kratko imam privilegiju da se divim prizoru iza zavese od kose. U visini očiju spaja se nekolicina nijansi spokojne i bledunjavo plave sa još sedam(deset) nijansi uzburkane i bučne iste boje. Negde u daljini, bezobrazno ih razdvaja pesak.

under the seaPredviđeno je da pljuvačkom namažem staklo iznajmljene gumene maske, da nazujem iznajmljena peraja i stavim u usta iznajmljenu disaljku, oslanjajući se na uveravanje da jod ubija sve bakterije. Mila, ili ćeš gledati Potragu za Nemom uživo ili ćeš ostati na brodu bezbrižno ušuškana od nečega što je bar a bar sa čašom iz prosečnog kafića ili svakim novim partnerom, po pitanju higijene.

Našla sam i Nema, i Moli, i Flaundera i Sebastijana. Našla sam 47. stranicu iz Svijeta životinja i gomilu poznatog nakita sa improvizovanih, letnjih tezgi. Našla sam hrabrosti da zaboravim na reč iznajmljeno, a onda nezamislivu tišinu i mir ispod uzburkane površine mora. Upijam boje i oblike da ih zaokružim na papirnom prospektu sa dna plažne torbe. Mislim na mog Nema koji bi vriskao od uzbuđenja na ovaj veseli, podvodni prizor. Želim da je tu, da vriskamo zajedno, da i on nauči dva-tri znaka, kojima se uz pomoć ruku sporazumevaš pod vodom. Želim da mi se jednom nekada ostvari želja.

Paradajz i viršle

Zahvaljujući divnim roditeljima mojih roditelja, ja znam samo za Jadran. Ovu boju obale ja nikad videla. Ovako sitan pesak sam gazila samo na Velikoj plaži u Ulcinju, ali ne u ovoj boji. Imala sam ovaj osećaj zabezeknutosti lepotom i pre, ali svaki put je jednako dobar. Treba uvesti terapeutsko hodanje po toplom pesku. Ne znam za šta, ali sam sigurna da je višestruko blagotvorno za zdravlje čoveka. Ako ništa drugo, ovo je psihoterapija koja prevazilazi svaki kauč.

ParadiseSve i da nema velikih, limenih slova na jednom manjem uzvišenju, sve na ovom mestu govori da sam u raju. Mala uvala, blago zaklonjenu od vetra, ukopala sam se zadnjicom u topao, poluvlažan pesak i posmatrala dve viršle na pozadini sa razglednice. Nemam sliku da to i dokažem, ali, kunem se, to su bile dve najlepše viršle koje sam ikada gledala. Krišom od vetra i peska, oči mi se smeju bojama, koža se raduje suncu, a srce je puno jer mi je odjednom najmanje važan bežični internet, viršle na društvenoj mreži, prazna baterija, to što sam pojela za dan kao za celu sedmicu i što mi je kosa slana, puna peska i zamršena za litar regeneratora. Sakupila sam gomilicu pokidanih korala i napuštenih školjki po komadu obale u „svojoj“ uvali. Promatrala sam šupljine i boje, odsjaj sunca na rebrastim naborima sedefa, a zatim se teatralnim poljupcem oprostila od skromne kolekcije.

Sa nekog drugog mesta možda bih mogla da ponesem ovakve uspomene. Ne i iz Egipta. Priča se da gratis idu i uspomene iz pritvora. Nema kupusanja podvodnog bogastva Crvenog mora po svetu. Takav je zakon. Osim ako poznajte nekoga, nekoga ko zna da celofan iz paklice cigareta… Ma ništa, pričam nebuloze.

Tirkiz kao način života

tirkizJedan bazen sa morskom vodom. Desetine udobnih, drvenih ležaljki sa tirkiznim peškirima od kvalitetnog, debelog pamuka. Neki fini, tihi i ljubazni, punoletni ljudi. Dobar espreso i voćna salata u čaši. Jedan kratak kurs kuvanja turske kafe za egipatske bariste. Jedan lift. Jedan ključ koji ne otvara vrata hotelske sobe. Jedan hodnik. Nekoliko flašica savršenog crvenog vina Omar Khayyam, nazvanog po jednom od najvećih, persijskih umova srednjeg veka. Baka i deka sa izraženim britanskim akcentom u restoranu koji se zove Sirena. Nezgrapne cipele na još nezgrapnijem batleru. Par svežih urmi. Topla kupka i vetrovita noć. Pun naramak uspomena koje će obojiti ostatak života u tirkiz. Tirkiz je mineral poreklom iz Turske. Kakva slučajnost aškn?

 

Pesak peska pesku peskom – deo 1.

Tamo negde je pesak

Daleko od toga da nisam bila uzbuđena, ali iako inače od uzbuđenja pred put, ne mogu da spavam ni kad je vreme spavanju, ovaj put sam, planski i neuobičajeno racionalno za svoje pojmove, legla u osam uveče da bih se naspavala do dva ujutru, da bih do tri bila spremna da krenem na aerodrom, da bih u pet i trideset smestila dupe u avion koji će  me odvesti pesku.

Napolju je mrkli mrak, sneg se još nije u potpunosti otopio i temperatura je samo par stepeni iznad nule. Ne vucara mi se zimska jakna i odvažno sam nabacala par slojeva, više letnje nego zimske odeće i uspela da na to dodam i teksas jaknu, na čijem džepu lupkaju bedževi. Jedva se pokrećem pod tim slojevima odeće, noć je, pospana sam, ne zato što jesam, nego zato što telo ne kapira zašto sam odjednom budna u to vreme, blago me peku oči i podrazumeva se, i dalje mi je hladno.

 Blizina

Ja sam jutarnja osoba, ali nije jutro jebote, noć je i dalje. Ne govori mi se, ne gleda mi se, samo bih ćutala ili eventualno spavala. Drugi neki ljudi pak, žele da govore i budu društveni. Uz uzbudljivu buku, točkovi se kotrljaju, nos aviona se podiže i istinski  uživam u tih par sekundi gratis adrenalina. Neočekivano brzo, neverovatno plavetno  smenjuje mrak. Sunce sviće na visini od nekoliko hiljada metara iznad tla. Uspela sam da se ogrebem za još sat vremena sna nakon svitanja. Budim se iznad prizora koji do sada nije oko videlo.

pustinja

Pesak, kamen, stena. Ali pesak. Najviše peska. Najednom mi više nije hladno. Ja non stop govorim, nekad upadam ljudima u reč od nestrpljenja da kažem šta mi je na pameti, na sve imam repliku, o svemu mišljenje, teško prećutim i dobro i loše. Muk odjednom. Nemam šta da kažem. Ne, zapravo, imam previše toga da kažem, a pomešalo se sa psovkama i uzbuđenjem, pa sam privremeno nesposobna. Otvorili se svi tabovi odjednom. I sad mi je, evo, teško da opišem.

Pesak kao jedinica mere. Koliko kvadrata peska nepreglednog prostora. Koliko hiljada zrna peska iznad zemlje. Koliko nijansi boje peska. Vreme u peščanom satu koliko brzo ili sporo teče. Pune oči peska. Srce puno peska.

S obe noge na pesku

crveno morePoznato lice levo, poznato lice desno, poznato lice ispred, poznato lice iza. Sve ostalo je nepoznato. Nepoznati pesak. Topao dah Hurgade i naterana sam da svlačim svoje slojeve u hodu, prebacujući ručku kofera iz jedne ruke u drugu.

Šta mi je teško, kad me miluje sunce i mlak vetar. Tu i tamo sam trepnula, pogledala par puta u telefon i svoje saputnike i za tren oka, sedim bosa i golonoga na terasi koja bulji u Crveno more. Trnci u stopalima govore „ustani i gurni nožne prste u pesak i more sa sedam boja“. Mene moje noge ne slušaju uvek, ali ja njih obavezno.

Letnja haljina otvorenih ramena i pravac pravo.Izula sam se u nedelju i do sledeće nedelje sam se obuvala samo kada je to pristojnost nalagala. Mojim je stopalima ovaj pesak i ovo more kao i svaki drugi pesak i more do sada. Oči, oči ga već razlikuju od peska i mora do sada. Mišić s leve strane grudnog koša prepustio se bez borbe.

Tirkiz u nedogled do pola, toplo žuto od pola. Sjaj i beda. Haos i besprekorni red. Oni i mi. Zima i leto. Jedna ljubav.Jedna sreća.

S peskom u obe patike

Još jedno nasilno buđenje pre izlaska sunca. Ne znam šta me čeka. Ne znam da li je, koliko i na koji način je lepo. Zato se u sebi durim. Kao malo dete. Nepoznato je, a ne počinje prijatno, kako to može biti dobro. Osmi je mart aman, pustite ženu da makar spava koliko želi. Ne. Zamotaj“huseinku“ oko glave, sedi na klupu u terencu, pravi se da napolju nije noć i izvoli u pustinju. Prvi put u životu osećam da imam sise, eto toliko se sve trese u tom džipu. A onda je svanulo. U pustinji. Onda sam ugledala stenu i počela da se pentram. Onda je na vrhu peščane planine,  Hasan rekao da spakujem sve u ranac, dobro ga zatvorim i dam mu ruku. Sjurili smo niz peščano brdo. Svakim korakom patike su mi bile teže i teže, a osmeh sve lakši.

čajŠarene prostirke, turski sed, beduinski čaj u limenom lončetu i šiša. Sve je prašnjavo, a ništa mi nije prljavo. Sve je strano, a tako se domaće osećam. Par desetina metara dalje u pesku leže četiri kamile. Desno od njih na oborenom stablu palme sede tamnoputi mali ljudi, sve jedni drugom do uveta, odeveni u živopisne boje tkanina. Levo od njih u prašini i pesku, grm sa lubenicama veličine dečije pesnice. Napojili smo i male ljude i male lubenice.

Sjajne i ozbiljne oči ispod metara crne tkanine prošetale su nas krug na kamilama. Neke druge, slične oči ispekle su nam prost i ukusan, nazovi hleb u improvizovanoj pekari. Hleb se peče na osušenoj kamiljoj kakici, zubi se peru nekakvim suvim štapićem i sve bolesti se leče sa samo dve vrste čaja, jednom žućkastom i drugom, jarko crvenom, masnom kremom. Struja ne postoji, a voda se vadi iz dubokog bunara čije je mesto odredila neka žedna kamila.

Šta još nudiš

Poduži niz hotela. Po povratku prelistavam slike i moj Andrej za svaki kaže da bi voleo da živi u njemu. U jednom mu se sviđa kada, u drugom restoran, u trećem ogroman krevet, neodoljiva plaža ili bazen sa toboganima. Ne živi mi se ni u jednom od njih, ali sam uspela da se zamislim u laganoj odeći preko cele godine. Možda ne bih imala asfalt u ulici u kojoj živim, ali bih imala sveže ceđen mango. Imala bih urme i guavu. Zamenila bih ponekad povrće u đuveču cimetom, suvim grožđicama i kikirikijem. Za rođendan bih pravila „oumm ali“, arapski puding od lisnatog testa i mleka. Možda bi mi pesak ispadao iz svake torbe i obuće, možda nikad ne bi napustio moju kosu. Možda ja nikad ne bih napustila njega.

 

 

Elizabeta, poker i blekdžek

Elizabeta nije naše ime-tip a

Dvoje zaljubljenih ljudi svojevremeno, čekajući svoje prvo čedo, odlučili su da dete neće nositi ime koje je u trendu, niti ono koje se oslobodilo iza neke babe, tetke strine, niti da će simbolizovati zdravlje, dugo čekanje, darivanje od svevišnjeg sleš neba. Tražili su posebno, retko i lepo ime svom prvom i u tom trenutku, jedinom detetu.

Par decenija kasnije, tebi je ulet u priču „je li tebi to neko umetničko ime ili se stvarno tako zoveš?“ Hajde, koliko god da si vezana vreća, sigurno možeš bolje. Nije ona uvredljive prirode, ali na neki način si se narugao njenom imenu i njihovom zalaganju za jedinstvenost.

Čekaj, zašto se trudim da objasnim? Ti to jednostavno ne umeš i ne možeš da razumeš. Nema dubine u tipu a.

Ćao, lepa slika. Odakle je Elizabeta?-tip b

Imaš 30+ godina, koristiš računar i internet, poseduješ dovoljno samopouzdanja da pišeš nepoznatim ženama na fejsbuku, ali nikako ne pronalaziš ljubav svog života. Nijedna ne reaguje na tvoje poruke onako kako bi ti želeo. Nijedna neće da se uživi u razgovor i dozvoli ti da postaneš interesantan u nekom trenutku. Šta je s tim ženama, za ime boga?

Šta je s tobom, za ime boga? Nabasao si na lepu žensku glavu na profilnoj slici i rešio si da napišeš neku glupost, pa ako prođe, prođe. Nikome pre tebe to nije palo na pamet, garantovano. Osim toga, ta lepa ženska osoba će se osetiti sasvim posebno zahvaljujući tvom bledunjavom interesovanju.

Izlistaj ceo zid, uđi u fotografije, vidi gde izlazi, s kim se druži, gde je putovala, da li ima neki hobi, dečka na primer, da li je uopšte interesuju muškarci,  da li voli više knjige ili film, da li pije kafu ili čaj, odakle je, koliko ima godina… Ta društvena mreža zapravo tome i služi. Kad napišeš smislenu poruku u kojoj joj jasno pokazuješ da te je zaintigirala, da si potrošio vreme na pripreme za tu poruku, da je možda jedna od pet, a ne pedeset kojima si se tako spontano javio, tada možda dobiješ odgovor i publiku. Ili etiketu da si psihopata. Svakako, bolje nego da ne izazoveš nikakvu reakciju i odeš u fioku za tipa b.

Elizabeta, ti, tvoja žena i deca-tip c

Elizabeta poprilično ceni sebe. Elizabeta zna svoje granice, ali je veoma svesna i svojih mogućnosti. Jednoj Elizabeti je moral relativan pojam, ali ne trpi zaljubljene, srećno verene i oženjene sa lepljivim prstima. Proklamovano takvima, nedopustivo je da približavaju te svoje lepljive prste i tu je granica. Zašto bi bilo koja žena na ovoj planeti želela da bude druga, da se raduje otpacima i da kvari sreću nekoj drugoj ženi ili nedajbože deci. Dobro, znam, ima ih, ali ne i Elizabeta. Elizabeta želi nepodeljenu pažnju, sopstvenu teritoriju i miran san.

Razumem, ni u kupovinu novih patika se ne ide bos. Svako ima pravo da gleda, primeti i poželi nove patike dok još uživa u udobnosti starih, ali ako se stare raspadaju, a ti nabaciš nove, pa ih nosiš paralelno, onda si baš bezveze lik jer jedne tretiraš kao ofucane i dosadne patike, a druge kao novu igračku i nisi ništa drugo do tip c.

Vidi, Elizabeta, moj polni organ-tip d

Apolon se zagrnuo šatorskim krilom, postiđen tvojom lepotom. U krugu od dva kilometra, oko tebe padaju žene u nesvest. Kad se osveste, pijano se teturaju maštajući o tvom prelepom osmehu, širokim ramenima i šarmu kojeg nisu dostojne. Vadiš malu beležnicu i olovku, precrtavaš par nanizanih imena, pa baciš pogled na par sledećih u nizu. „Kome bih danas mogao poslati svoju obnaženu sliku?“ Ne zaboravi, moraš kupiti sladoled, uklopiti ga u fotku i indiskretno poručiti sledećoj žrtvi kako želiš da opštiš i sa njom i sa sladoledom.

Ma zapravo, bravo care! Pa ti si iskren. Hoćeš sladoled, nećeš sladoled. Nema predjela, glavnog jela, samo dezert. Uzmi ili ostavi. Elizabeta te ceni. Elizabeta bi isto to radila da je muško, išla bi naokolo bez namere, ali otvorenog uma i jela sladoled koji i kad joj se jede. Čekaj, ona to radi i kao žena. Samo, nema zaljubljivanja i osećanja kad si tip d. Teška priča.

Budi moja mama, E.-tip e

Kasno sam ustao, nisam dugo mogao da zaspim, gledao sam film, gledao sam film za masturbaciju, gledao sam seriju, gledao sam kako se razmnožavaju bradate agame na jutjubu, gledao sam u mesec, gledao sam u praznu šolju od kafe, baš sam iscrpljen, zar moramo danas da idemo u prodavnicu, da platimo račune i budemo odrasli i odgovorni ljudi?

Ne moramo danas srce, ali nekad ćemo morati.

Znam ljubavi, evo, ako baš želiš, ti danas to uradi sama, a ja ću od sutra ranije da ustajem, da budem muškarac i pomažem ti u svemu.

Jako me boli želudac, pojeo sam pljeskavicu, keks, sladoled, dva kroasana, napolitanke, parče pice i baš mi nije ni do čega, jel možeš danas da budeš dobra i da opet ti budeš odrasla i odgovorna, a ja da preživam i kmečim? Sutra će sve biti ok i nećeš više morati ništa sama.

Odmori, sad želim sama sve. Buji paji, tip e.

Savršeno nesavršen-tip f

Da li ovaj čovek stoji ispred mene ili ga sanjam? Mislim, je li realno da je ovako stabilan, normalan, elokvantan, duhovit, sposoban, drag, koristan, funkcionalan, nasmejan, zanimljiv, obrazovan, nežan, načitan, lepo miriše, govori pametno, hoda samouvereno, voli isto što i ja i odvaja vreme za mene?

Mahni malo rukama Elizabeta, možda je magla, možda se rasprši. Dobro, sad si ispala budala, gleda te šta radiš sa rukama, ali mislim da nisi baš kompletno zajebala stvar. Prestani da mašeš, sve ćeš upropastiti. Lagano se iskradi iz razgovora, mirno hodaj do vrata i kad mu nestaneš iz vidokruga, sprint do prve radnje sa lancima i katancima. Ne možeš kupiti previše, zato nemoj da štediš. Dok žuriš prema toj prodavnici, aktivno razmišljaj o podrumu u koji ćeš ga zatvoriti.

Bravo, brza si, draga. Gledaj koliko izbora. Treba ti dvadesetak metara brodskog konopca, otprilike isto toliko najdebljeg čeličnog lanca i tri-četiri katanca sa šifrom. Kako mislite za šta mi je potrebno, pa našla sam savršenog muškarca. Ljubazni prodavac uperi svoj kažiprst u veliki znak iznad ulaza.

Nije za prijatelje, bivše od sestre, sestre od tetke, drugarice, poznanice, nije za kolege i nadređene, nije za najbolje prijatelje i poznanike bivših, neukusno mlađe i nefunkcionalno starije, zauzete, dalje rođake i klaustrofobične.

E do mojega.

 

Sedi Elizabeta, dobro ti je i samoj.

 

Lovac na volim te i ja

Ja volim

Po hodnicima i sobama stoje naslagane kartonske kutije i koferi puni mog devojačkog života. Tata je svaku kutiju precizno zatvorio širokom selotejp trakom. Ustala sam previše rano. Ne mogu da spavam od uzbuđenja. Danas treba da dodje Ognjen sa kolegom koji vozi kombi u „Akva Beli“ da prenesemo moje stvari u naš novi stan. Na proleće planiramo venčanje.  Iako je Ognjen obećao veridbu, po svemu sudeći nećemo je imati. Ja se ipak nadam da sve to nije samo planiranje. Ma, ja sam ustvari sigurna, šta lupetam, baš sam srećna što imam Ogija.

Moj kraj i moja Marijana Gregoran ostaće , a ja sam odlučila da idem dalje. Nije mi žao što posle skoro pa tri decenije, napuštam deo grada u kome sam provela i detinjstvo i srednjoškolske dane. Klupu gde sam se prvi put poljubila i onu drugu gde sam pušila travu sa „ortacima iz kraja“. Ulicu na kojoj sam probdela celu jednu noć tumarajući sama kada sam kao pobegla od kuće zbog keca iz hemije. Kraj u kom me je mama držala za ruku dok smo šetale i jele „Rumenka“ i gde sam se, na neki način, oblikovala u sebe samu.

Tek je svanulo, mrak se još blago nazire na uglovima neba i na zgradama se polako pale svetla. Verovatno svetla u kuhinjama. Kuva se prva jutarnja kafa. Deluje kao da je užasno hladno, a prognoza je najavila topliji dan nego što je bio jučerašnji. Otvorila sam prozor i na brzinu gurnula glavu napolje, da bih bila sigurna kome treba da verujem, prognozi ili čuvenom, od skoro popularnom, „subjektivnom osećaju“. Definitivno je hladno. Na drugoj strani ulice, jedino što remeti tišinu tek rođenog dana, Damjan, moja prva simpatija. I druga, i četvrta i šesta, sedma, ne znam ni ja. Uvek je bio moja simpatija na neki način. Iako nikad nije bio više.

Damjan

Uvukla sam glavu nazad u stan i odlučila da ne zatvaram prozor dok on ne ubode ključ od ulaza i nestane u njemu. Prozori su nam prastari, škripe. Ne želim da mu privučem pažnju u ove sate, sigurno se odnekud vraća kući trešten.

Damjan je tri godine stariji od mene. Znamo se ceo život. Igrali smo se u istom dvorištu i išli u istu osnovnu školu. Imali smo par zajedničkih prijatelja, nabacivao mi je neke svoje drugove i ja sam njemu nabacivala neke svoje drugarice. Bilo je dana kada mi je bio super drug, i bilo je meseci i godina da se ne čujemo, pa čak i ne sretnemo, iako živimo praktično na minut jedno od drugoga. Nekada smo se simpatisali potajno. Nekada se ispovedali jedno drugom kao najbolji prijatelji, o „skotovima“ koji su mene povređivali i o „droljama“ koje su njega varale.

Damjan je gotovo uvek mislio da je nesrećno zaljubljen, a nikada nije ni imao pravu, ozbiljnu vezu. Njegova vesela, brižna majka je medicinski tehničar u „Olgi Dedijer“. Otac je, otkad znam za njega, radio u Moldaviji i dolazio samo tri puta godišnje u Beograd. Elena, mlađa sestra, lepotica, udala se i živi u Beču. Ima troje dece. Nikada nije otišao kod nje. Valjda da bi joj olakšao to što krije da joj je muž tamo u zatvoru. Damjan je bio odličan đak u osnovnoj. Igrao je fudbal, išao na opštinsko iz fizike, a kasnije u građevinskoj upao u neku ekipu koja je više vremena provodila van škole, nego u njoj. Probao je, na nagovor tadašnje devojke, da upiše faks sa tim svojim bednim prosekom, a kad mu nije pošlo za rukom iz prve, odustao je i počeo da radi u video klubu. Izdržao je dva i po meseca.

Simpatija

Elem, bio je moja prva simpatija. Kada sam krenula u prvi razred, posebno zadovoljstvo su mi predstavljali zajednički odlasci u školu. Obično smo ćutali, jer smo bili deca. Naša šetnja je zapravo, za njega bila moranje. Moja mama zamolila njegovu da me prati do škole bar prvo vreme. Ja sam uživala. Gledala sam krajem oka kako mu pramen svetle kose pada na pegavi nos, kako ga on vešto i nonšalantno oduva sa lica pritom napućivši mala bleda usta, kako nosi ruksak na jednom ramenu i kako su mu pertle ugurane u patiku, a ne zavezane kao nama krezubim klincima.

Kasnije, kada sam ja bila na pragu petog, a on osmog, na rođendanu moje komšinice Marije, koja je sa njim išla u razred, prvi put smo se poljubili „na blic“ jer je tako nalagala igra „masne fote“. On je žvakao žvaku i samo se osmehnuo kao da je sam Džejms Din, a ja sam celo to leto letela na krilima tog površnog poljupca.

Još neko vreme sam bila zanesena Damjanom,koji je tad vec napunio skoro dva metra. Po principu „daleko od očiju, daleko od srca“, njegov odlazak u srednju učinio je da primetim još po nekog nezrelog majmunčića u školskom. U srednjoj školi sam počela da čupam obrve, otkrila sam sjaj za usta i maskaru, u duksevima koji su veći od mene sam samo učila, a moje nepravilno izgovarano slovo „r“ shvatila sam kao super način da se izdvojim, a ne razlog da što manje govorim.

Damjan je visio po parkovima u kraju i često mi se javljao previše ljubazno. Imala sam par koraka do punoletstva kada smo se ponovo poljubili. Pozdravljao me je preko Marije i čak mi je poslao to leto razglednicu iz Sutomora. Mojoj mami se više nije dopadalo da me on prati bilo gde, govorila je kako je šteta, tako fin dečko, pametan i lep, a tako lenj i izgubljen. Da, bila je i ubeđena da se sigurno drogira. Smatrala je sve  to nedostatkom muškog autoriteta u kući i nije želela da se on muva oko mene.

On i dalje traga

Pre par meseci srela sam ga u pet popodne ispred trafike. Vidno alkoholisan. Izbečio svoje zelene oči u mene, promucao mi ime i zagrlio me kao da smo rod rođeni. Bilo mi ga je užasno žao. I dalje je bio nekako lep, onako visok i impozantan, iako se malo ugojio, iako je smrdeo na jeftine cigare i vinjak, čini mi se i zaplitao jezikom.

Samo sam ga pitala šta ima novo i šta radi, a uspeo je da mi kaže da je sišao po pljuge, da celu noć nije spavao, da se isprimao na neku ludilo igricu sa ratnim avionima na netu, da nema posao, al’ da neće ni da ga traži u ovoj smrdljivoj državi, da ga boli uvo za posao dok god ćale i šveca šalju pare da sakriju, ćale drugu porodicu u Kišinjevu, šveca muža kriminalca, da mu je keva više na poslu i kod ovog komšije što mu je žena umrla prošle godine,nego kući,  da ga je šutnula riba s kojom je bio dve nedelje, da on sad pati za njom, da smo mi žene užasne i bezosećajne, da se po stoti put oseća izdanim jer je voleo, a nije bio voljen, i ko zna šta još što sam zaboravila da spomenem.

Na kraju je pokrio usta, diskretno podrignuo, rekao mi pardon, što je sasvim u redu, a onda i da je pojeo neki sendvič sa nekom smrdljivom salamom, što i nije bilo neophodno da znam. Potapšao me po ramenu, pohvalio moj izgled i otišao da igra „onu ludilo“ igricu. Meni se javila potreba da zaplačem i osećala sam mučninu kao da sam ja pojela taj sendvič, a ne on.

Kasnije tog dana, u ulazu sretnem Mariju sa klincima. Ispitala me sve o Ognjenu i našim planovima.  Kad sam joj rekla da planiramo da počnemo da živimo zajedno, čestitala mi je na brzinu, jer je morala da trči za klincima i već smo okrenule leđa jedna drugoj kad sam doviknula za njom da sam srela Damjana.

„Jao, užas. Reci koji klošar…“

Nije on klošar, on je samo lovac na volim te.

25.03.2013.

 

Rugala se ruga, pa postala druga-Suze su okej

Suze radosnice

Mama mog tate, baka Daka, bila je laka na suzama radosnicama. Ne samo venčanja i tako neki bitni dogadjaji, nego je baš sve moglo da izazove bujicu, samo dok je lepo. Zapravo, i ne sećam se da je plakala kad je nešto tužno. Kanda je imala samo tu jednu vrstu suza.

Donosim joj đačku knjižicu, dok sam još bila u osnovnoj, osam godina za redom. Ako računamo polugodišta, ukupno šesnaest puta je baka Daka pustila suzu nad mojim pet nula nula prosekom. Diploma za položen engleski, suze radosnice. Diploma za izuzetan uspeh na časovima likovnog i muzičkog, suze radosnice. Četvrto mesto u farbanju jaja, suze radosnice. Upis u srednju školu, suze radosnice. Mislim da je suza radosnica bilo i samo kad me vidi posle nekog dužeg vremena.

Na sreću moje nelagode kad ona zaplače od sreće, a na opštu žalost mojih (do tada) ponosnih roditelja, pubertet je desetkovao njene vesele suze. Kako su se hormoni sabrali, a indeks krenuo da se puni, eto sve jovo nanovo. Kako vidi indeks, a ona brizne u plač, uz neizbežno, veselo zakukavanje „joj sreće bakine“.

Unuka postaje majka. O-ou. Potop bokte, biblijskih razmera. Za saopštavanje, pa zatim za svaku sliku sa ultrazvuka, pa porođaj, pa prvi osmeh malog bića, pa njegov prvi korak, prva reč, a rođendane da i ne spominjem.

Meni je uvek bilo strašno neprijatno, plače baka zbog mene. Valjda sam mislila da suze nikako nisu dobre. Moj tata je to shvatio dosta rano, pa je pokušavao da ublaži tih milion neprijatnih momenata tako što bi rekao „maći, daj lavorče, poplaviće nas“. Ona se tada glasno, od srca nasmeje, nasmejem se ja za njom i tako do sledeće prilike, do sledeće radosti.

07.06.2013.

Danas je moj junior imao završnu priredbu u vrtiću. Od danas valjda, on je više đak prvak, nego predškolac. Dvadeset sedam malih, nasmejanih lica odgovorno je iznelo recitacije, predstavu i pesme koje su pripremali mesecima unazad. Složni, razigrani i lepi, priredili su svojim roditeljima, bakama, tetkama, sestricama i braći trenutke potpune sreće.  Pred sam kraj, zagrljeni i ozareni, zapevali su pesmu dirljivih reči, o ljubavi i zajedništvu, o prijateljstvu i detinjstvu, a ja sam pomislila na baku koje više nema da plače od radosti. Dvadesetsedam malih srca veselo je napustilo sobu za igru, trčeći svojima u zagrljaj. Uručili su brzinski svojim vaspitačicama improvizovane, ali od srca napravljene diplome zahvalnosti. Njima su krenule suze radosnice, a ja sam opet pomislila na baku.

Deset minuta unazad, obuzdavam vesele suze. Izbegavam da gledam u uplakanu vaspitačicu, jer znam sta sledi.

Lavorče.

Lavorče, poplaviću vas!

Sada znam da ga volim

Volim

Kada ugledam citat, ciničan u perfektnoj meri, iskopam iznošenu belu majicu iz ormana i crni gel za šaranje po tekstilu iz svoje kreativne škrinjice, pa u rano jutro dok čekam da voda za kafu proključa, napravim sebi novu, staru majicu i smirujem žabice u stomaku, koje cupkaju od nestrpljenja da je obučem. Volim.

Kada sedimo na spojenim mestima u autobusu i razmenjujemo priče o ponedeljku, pa mu se pohvalim novim kožnim rukavicama. Dam mu da oseti kako miriše prava koža, na šta on zbrčka nos i nabere obrve, pa mi kaže „meni koža smrdi“, a ja ne mogu da se suzdržim da mu ne kažem da se okupa onda. Sekund, dva me gleda zbunjeno, skapira foru i stidljivo se cerekamo. Volim.

Volim ga

Kada u rana jutra pamtim imena ulica kroz koje prolazim, pa mi se učine kao ulice u kojima bih volela da stanujem. Kratka i nagnuta, od Hilandarske ka Džordža Vašingtona, takva je ulica Jelene Ćetković. Liči mi na ulicu u kojoj žive neki rasterećeni ljudi, koji ujutru piju biljni čaj i puštaju glasno Berlioza dok čiste kuću, neki ljudi koji drže cveće u prozoru i ne mare za pauka u uglu visokog, salonskog plafona. Volim ga.

Dok hipnotisano gledam u gomilice žutog lišća pokraj trotoara, rizikujući da zapnem na nekoj neravnini koju je u pločniku napravio koren stabla iz drvoreda, razmišljam. Čini mi se da bih svaki dan do kraja života mogla da hodam gledajući u opalo lišće. Onda se prisetim da kada padne sneg pomislim to isto za sneg. Kada gori asfalt u sred vrelog, beogradskog leta, meni ne smeta, ja bih tada zauvek hodala dok do kolena osećam kako peče. Mogla bih i cvat lipe svaki bogovetni dan. Volim ga.

Da, volim ga

Kada sam sama kod kuće. Kada pustim muziku na telefonu, stavim slušalice u uši, a telefon u zadnji džep ili brushalter. Šminkam se i feniram, glumatajući koncert ili spot. Ogledam se po sto puta u ogledalu, slažem face i živim opet sedamnaestu godinu. Da, volim ga.

Kada mi na stolu treperi plamen sveće, gori miris vanile iz štapića zabodenog u drvenu daščicu, a ja pijem kafu i pišem. Kada mi to sve odiše romantikom. Romantikom samo meni namenjenoj. Intimna i dobro čuvana. Da, volim ga.

Znam da ga volim

Kada se probudim pre sata. Kada mi se dopadne parče kože koje viri ispod zarozane pidžame. Kada se osetim kao nejženstvenije biće na planeti. Kada koračam u ritmu After Dark dok odlazim da piškim. Znam da ga volim.

Kada bez po’ muke raspolovim zasečenu breskvu, a koštica se lako izvadi i ostavi prekrasne crvenkaste brazde iza sebe. Kada gurnem ruku u džak i mazim se sa brašnom. Znam da ga volim.

Sada znam da ga volim

Kada me slomi nečim, kada me slomi pet puta za redom. Kada me natera da pred spavanje plačem, iako ne volim da plačem.  Kada mi je u grlu gorko, a kapci bole od težine. Kada tako iscrpljena zaspim neobjašnjivo mirno i brzo. Sada znam da ga volim.

Život je čudo. Tako je nepredvidiv i zabavan, i ja sada znam da ga volim.