dete

Ko zna zna, ko ne zna – dva

Ko zna zna

Kako da vam to kažem?

Niko ne zna sve o svemu. Niko ne zna ni sve o jednoj stvari, jer se menjaju okolnosti, dolaze nova istraživanja i njihovi rezultati…

Ima par pokazatelja da za nešto možete da tvrdite da znate pouzdano i da stanete iza tog svog stava. Umerenost je uvek zdrava. Osećati se dobro u svom telu i u glavi je zdravo. Biti srećan je zdravo.

Tu bih stavila tačku na raspravu (ili čarapu u usta, u zavisnosti od količine iritantnosti) o tome kako ja znam da je to dobro za mene (kao i za moje dete, kako ono veće van, tako i ovo manje unutar stomaka i ostale kojima kuvam, pečem, dinstam, a izbegavam da pržim).

Evo me tako, kako sita, zadovoljna i zdrava, pišem još jedan recept za nekonvencionalan kolač.

Zna li se i šta danas pravimo?

Jeo mi se brauni.

Mogao je ovo i biti brauni, da se zna. Jedna neverovatna stvar je preokrenula recept u drugom smeru. Nemam kakao u kući. Nije da nemam gde da kupim, ali stomak mi onemogućava brzinsko oblačenje i obuvanje i napolju je minus drugi dan za redom ove jeseni. Nikako mi se ne ide po taj kakao.

Više mi se ne jede brauni.

Pardonirajte, pravimo brauni drugi put. Danas ćemo napraviti neke čokoladne mafine sa lešnikom. To me podsetilo na detinjstvo i na čokolino, koji će se uskoro, ponovo konzumirati u našem domu (čitaj: svi redom ćemo da se grebemo kod Vanje za zaslađenje uspomenama o bezbrižnosti u obliku instant kašice).

Čokolino mafini (low carb)
  • 100 g sitno mlevenog pečenog lešnika
  • 40g Full Pack Nutrition čokoladne smese za low carb palačinke
  • kašičica sode bikarbone
  • prstohvat bibera, soli i cimeta na vrh kašičice

Sve ovo sam u blenderu dobro izmešala, pa nastavila da dodajem sastojke redom.

  • pola srednje velike tikvice
  • dva žumanca (belanca odvojiti i umutiti u čvrst sneg u posebnoj posudi)
  • pola poklopca Huxol zaslađivača (slobodno stavite više, nije bilo dovoljno slatko)
  • 30 g lanenog brašna
  • 25ml kokosovog ulja

Prethodno nabrojane sastojke dodavati, jedan po jedan, u blender i miksati dok se ne dobije homogena, čokoladna masa.

Posebno umutiti dva belanca u čvrst sneg, pa ručno umešati sa čokoladnom smesom.

Rernu sam ugrejala na 200 stepeni, ali sam spustila temperaturu na 150 kada sam ubacila kalup obložen papirnim korpicama.

* ne znam da li je do smese ili do ovih konkretnih korpica za mafine, ali se nisu lepo skidali sa kolačića, pa savetujem da koristite silikonske kalupe koji nikad ne omanu sa nekonvencionalnim kolačima ili bar upotrebite korpice na kojima egzaktno piše da služe za pečenje.

Pekla sam 15-ak minuta i nije moglo bolje da bude – sočno, meko i pečeno sa svih strana!

Vanja se sve vreme zahvaljuje

Dok ja pišem, bebe u stomaku (sa radnim, a sigurno i trajnim nazivom Vanja) se zadovoljno vrti. Kažu učeni ljudi da se bebe u stomaku posebno raduju ukusu slatkog.

To otvara temu „kako nešto što raduje bebu u stomaku spada u najveće doktorsko ne u trudnoći“. Slatka je i jabuka, slatka je i ovsena kaša, slatko je i sve ono što nije slano, ljuto, previše začinjeno, pa zato, ne tešite se da se možete trovati belim šećerom za dobrobit bebe koja raste u vašem stomaku.

Sutra ulazim u osmi mesec, pa smem da tvrdim da se zna kad je mali iz unutrašnjosti srećan zbog onoga što unosim u sebe, kao i aktivnostima koje nam serviram jer nikako ne mogu da ležim, čitam i buljim u tv. Sad je srećan. Sa njim i ja.

Podelili smo sa velikim bratom i tatom 10 komada, koliko je ispalo. Po tri njima, po dva nama. Bez reči, mi se računamo kao žena i po. Potrefilo se da imam bezkalorijski toping od čokolade i Oppo sladoled od vanile, pa je kompletan doživljaj bio za desetku.

Rugala se ruga, pa postala druga-Suze su okej

Suze radosnice

Mama mog tate, baka Daka, bila je laka na suzama radosnicama. Ne samo venčanja i tako neki bitni dogadjaji, nego je baš sve moglo da izazove bujicu, samo dok je lepo. Zapravo, i ne sećam se da je plakala kad je nešto tužno. Kanda je imala samo tu jednu vrstu suza.

Donosim joj đačku knjižicu, dok sam još bila u osnovnoj, osam godina za redom. Ako računamo polugodišta, ukupno šesnaest puta je baka Daka pustila suzu nad mojim pet nula nula prosekom. Diploma za položen engleski, suze radosnice. Diploma za izuzetan uspeh na časovima likovnog i muzičkog, suze radosnice. Četvrto mesto u farbanju jaja, suze radosnice. Upis u srednju školu, suze radosnice. Mislim da je suza radosnica bilo i samo kad me vidi posle nekog dužeg vremena.

Na sreću moje nelagode kad ona zaplače od sreće, a na opštu žalost mojih (do tada) ponosnih roditelja, pubertet je desetkovao njene vesele suze. Kako su se hormoni sabrali, a indeks krenuo da se puni, eto sve jovo nanovo. Kako vidi indeks, a ona brizne u plač, uz neizbežno, veselo zakukavanje „joj sreće bakine“.

Unuka postaje majka. O-ou. Potop bokte, biblijskih razmera. Za saopštavanje, pa zatim za svaku sliku sa ultrazvuka, pa porođaj, pa prvi osmeh malog bića, pa njegov prvi korak, prva reč, a rođendane da i ne spominjem.

Meni je uvek bilo strašno neprijatno, plače baka zbog mene. Valjda sam mislila da suze nikako nisu dobre. Moj tata je to shvatio dosta rano, pa je pokušavao da ublaži tih milion neprijatnih momenata tako što bi rekao „maći, daj lavorče, poplaviće nas“. Ona se tada glasno, od srca nasmeje, nasmejem se ja za njom i tako do sledeće prilike, do sledeće radosti.

07.06.2013.

Danas je moj junior imao završnu priredbu u vrtiću. Od danas valjda, on je više đak prvak, nego predškolac. Dvadeset sedam malih, nasmejanih lica odgovorno je iznelo recitacije, predstavu i pesme koje su pripremali mesecima unazad. Složni, razigrani i lepi, priredili su svojim roditeljima, bakama, tetkama, sestricama i braći trenutke potpune sreće.  Pred sam kraj, zagrljeni i ozareni, zapevali su pesmu dirljivih reči, o ljubavi i zajedništvu, o prijateljstvu i detinjstvu, a ja sam pomislila na baku koje više nema da plače od radosti. Dvadesetsedam malih srca veselo je napustilo sobu za igru, trčeći svojima u zagrljaj. Uručili su brzinski svojim vaspitačicama improvizovane, ali od srca napravljene diplome zahvalnosti. Njima su krenule suze radosnice, a ja sam opet pomislila na baku.

Deset minuta unazad, obuzdavam vesele suze. Izbegavam da gledam u uplakanu vaspitačicu, jer znam sta sledi.

Lavorče.

Lavorče, poplaviću vas!

Boja duše

Ti si definitivno smisao mog života. Necu reći jedini, samo da izbegnem patetiku, ali kako god okreneš, ipak se sve vrti oko toga da tebe činim srećnim, da od tebe napravim normalnog čoveka. Čak i kad izgleda da nema nikakve veze jedno s drugim, ima. Itekako ima. Toliko me toga nervira, a ne mogu da promenim.

Crveni lak će se uvek skidati teškom mukom sa noktiju, snega nikad neće biti kad mu je vreme, za novogodišnju noć recimo, CD će uvek preskakati na baš „toj“ pesmi, koju tog momenta neizmerno želim da čujem. Oh, ali zato, koliko samo toga mogu da promenim, i hoću.

Nezgodno je , posve nezgodno, kad sve posivi, a bilo je u svim mogućim bojama, do pre neki dan, do pre neki sat. Ne znam da li ste i sami uočili, uvek si sam kad treba ponovo obojiti sivilo. Ne samo da si sam, nego kao da svi drugi rade na tome da ne bude samo sivo, vec crno. Tamno crno. Crno crno.

Boja bela

Za 63 puta 24, biće dve godine kako sam ti prvi put pogledala to malo slatko lice, kada sam shvatila da ćeš mi promeniti život, kada sam te s takvim strahom držala u rukama, i samo mislila „samo da mi ne ispadne, samo da ga ne znječim…“ i zamisli, nisam te zgnječila, nisi mi ispao. Čudo je priroda.

Boja crvena

Danas nije, ipak, puno drugačije. Danas te i dalje gledam i mislim „samo da ga ne ispustim“.Ne, to neće priroda od sebe sama. Glupost, kakvo čudo. Zašto ne može priroda da te nauči da se ne jede s poda, da se ne dira „domestos“, da se piški na nošu. Zato što treba da budes nalik meni, nama. Treba da imaš slične navike kao ja, kako bi me jednog dana izluđivao time.

Boja zelena

Treba da budeš lepo vaspitan, da budeš vredan, pametan, lep, prijatan i nezgodan i da voliš da si uvek u pravu i da ti licemeri idu na živce i da sve probaš, a da se drziš onoga sto najviše voliš. Da oćutiš kad nemaš dovoljno glup komentar na glupost, da se napraviš pametan kad si siguran da si pametniji…ili kako bi neko pametniji od nas rekao „da pokažeš sirovini da joj viri prazuluk iz dupeta“. Da ne pokušavaš da razgovaraš sa nekim dok nešto čita ili piše ili razgovara telefonom, da ne upadaš ljudima u reč, da ne misliš da ti je dozvoljeno da misliš da o svemu sve znaš, jer ne znaš i nikada neceš. Da se ne rugaš drugima, da ne osuđuješ nikoga, jer ne znaš kako je u tuđim cipelama. Da se ne smeješ tuđoj nesreći. Ne smeš to da radiš, uši ću da ti počupam. Nemoj biti nadmen, niti arogantan.  Ni previše skroman, znaš, to je čak i najgore. Jačaće svoje bedne ličnosti na tebi. Sve ćemo to da savladamo. Da budemo lepi, pametni, mentalno zdravi i u društvu prijatni.

Boja plava

Ja ću se dvadeset godina truditi da te što vise približim savršenstvu, da od tebe napravim čoveka. Onda će jedenog dana, u tvoj život, vrckajući, ušetati neka slatkica, trepnuće svojim namazanim trepavicama, napućiće mala ružičasta usta i opa-la, za dvadeset minuta, od tebe će napraviti kompletnog idiota. Neka je, nije poslednja, i neće svaka tako, ali ćeš ih pamtiti. Treba da ih voliš, da budu tvoje dame. Voli ih, poštuj, kakve god da su, jer si ih sam izabrao, koliko god da ne zaslužuju najbolje, nešto zaslužuju, a ne želiš da se ogrešiš o pravu. Zato sa svakom lepo, pa će te svaka pamtiti po dobru. Nijedna nije dovoljno loša da bi je joj rekao nešto ružno, da bi je povredio, da bi je udario. I ona je nečiji smisao života.

Boja ljubičasta

Ne želim ni tebi, ni sebi, da ne naučiš šta znači rešavati stvari na civilizovan način. Nisu ljudi gluvi, zato nema potrebe da galamiš. Neki će te slabije čuti, što glasnije budeš govorio. Zato govori tiho, ali ne nosi veliku motku. Ni to nije način. Ponesi veliki, lepi, ako je moguće, iskren osmeh i lepe reči. Iznenadićeš se.

Boja roza

Estetika nije samo za žene. Ništa nije lepo samo od sebe, neko je nešto uložio u to da bi ono postalo prijatno oku. Zato treba ceniti i ono što je samo lepo. Ne više od svega, jer je prolazno, ali onoliko koliko je to nečiji trud zavredio, biće više nego dovoljno. Zato što si muškarac, ne znači da ne treba da ti je lepo cveće. Makar u onoj meri da znaš, da se izboriš sa 8. martom, da znaš da šljokice na ružama izgledaju jeftino i ružno, da će ona malopre pomenuta slatkica „pasti na dupe“ i ako joj ubereš bele rade. Možda ne sve, ali žene se raduju cveću, ma kakvog da je porekla. I nije rođendan, 8. mart, Nova godina i tome slično, povod da im pokloniš cvet. One same su povod. Mada ako nikada ne usvojiš ovo, i pogrešni povodi biće bolji, nego da ih uopšte nema.

27.12.2008.