sunce

Pesak peska pesku peskom – deo 2.

Osmi pesak, čuj mene pesak, mart

Ja sebe neskromno ne smatram tipičnom ženom. Možda se samo zanosim, možda sam tipičnija nego što mi se čini. Avaj, ne opterećujem se preterano tipično ženskim stvarima – datumima, godišnjicama, danima za zaljubljene i za žene. Ovaj dan za žene, godine 2018. po redu nakon rođenja onog bitnog muškarca, ipak je bio drugačiji od ostalih unazad proživljenih. Ne samo zbog prvog susreta sa pustinjom, već i zbog svega što je usledilo u ostatku osmog dana meseca marta.

večeraNa tortu šlag, na šlag mrvice čokolade, višnja na vrh. Ta višnja je za Višnju opet neka hrana. Ovaj put arapska. U arapskom ambijentu. Uz žive zvuke arapske muzike. Čak je i pivo arapsko. Pivo koje ja inače nit pijem, nit volim, ali evo, pijem ga već treći put i reklo bi se, volim sve više. Pred nas su, osim piva, izneli baba ganuš, tahini sos, šarenu salatu, humus, pita hleb, kebab, čorbu od sočiva i magično začinjen pirinač boje peska sa krupnim suvim grožđicama. Muzika se zaustavlja i žamor se čuje tek na kratko. Čim zamre, na dalje, samo zvecka escajg o zemljane posudice i zube naizmenično. Peščani pirinač je tako zauvek. Jagnje i ja se ne volimo i dalje. Ne bi bilo pošteno da mi se sve uvuče pod kožu, zar ne?

Site oči počinju da opažaju ambijent. Sve gori u bojama. Čitav svod je prekriven jarko crvenom i narandžastom tkaninom koja opušteno pada prema stolovima. Tu i tamo, među tim valovima boje bulke, lampe prigušenog svetla u obliku cveta. Na stolovima ćilimasti prekrivači, po podu kitnjasti jastuci. Šiša u sred kruga.

Pesak na četvrti način

mermaidNisam vodila neku evidenciju o tome, ali mi se čini da mi kosa u životu nije bila duža nego sada. Prema celoj dužini tog malog ličnog rekorda, od temena do polovine leđa, egipatski vetar je danas nemilosrdan. Mogla bih da slažem, pa vožnju brodom, po vetrovitom danu opišem kao nešto strašno romantično, ali sam svesna da trenutno više ličim na narandžastog rođaka Ita, nego na Arijel.

Kroz tu zavesu boje šargarepe, pokušavam iz ogromne, plažne torbe da iskopam bilo kakav alat za ukrotiti istu, ali mi ne polazi ni za levom, ni za desnom rukom. Pod jedan, ženske torbe su beskonačni zdenci, pod dva znam da nemam to što tražim, nego se samo nadam čudu. Na sreću, koliko je prema mojoj kosi surov vetar Hurgade, toliko je blagonaklona prema njoj so Crvenog mora. Kruti bičevi uskoro se lako pretvaraju u narandžastog puža na temenu i bar na kratko imam privilegiju da se divim prizoru iza zavese od kose. U visini očiju spaja se nekolicina nijansi spokojne i bledunjavo plave sa još sedam(deset) nijansi uzburkane i bučne iste boje. Negde u daljini, bezobrazno ih razdvaja pesak.

under the seaPredviđeno je da pljuvačkom namažem staklo iznajmljene gumene maske, da nazujem iznajmljena peraja i stavim u usta iznajmljenu disaljku, oslanjajući se na uveravanje da jod ubija sve bakterije. Mila, ili ćeš gledati Potragu za Nemom uživo ili ćeš ostati na brodu bezbrižno ušuškana od nečega što je bar a bar sa čašom iz prosečnog kafića ili svakim novim partnerom, po pitanju higijene.

Našla sam i Nema, i Moli, i Flaundera i Sebastijana. Našla sam 47. stranicu iz Svijeta životinja i gomilu poznatog nakita sa improvizovanih, letnjih tezgi. Našla sam hrabrosti da zaboravim na reč iznajmljeno, a onda nezamislivu tišinu i mir ispod uzburkane površine mora. Upijam boje i oblike da ih zaokružim na papirnom prospektu sa dna plažne torbe. Mislim na mog Nema koji bi vriskao od uzbuđenja na ovaj veseli, podvodni prizor. Želim da je tu, da vriskamo zajedno, da i on nauči dva-tri znaka, kojima se uz pomoć ruku sporazumevaš pod vodom. Želim da mi se jednom nekada ostvari želja.

Paradajz i viršle

Zahvaljujući divnim roditeljima mojih roditelja, ja znam samo za Jadran. Ovu boju obale ja nikad videla. Ovako sitan pesak sam gazila samo na Velikoj plaži u Ulcinju, ali ne u ovoj boji. Imala sam ovaj osećaj zabezeknutosti lepotom i pre, ali svaki put je jednako dobar. Treba uvesti terapeutsko hodanje po toplom pesku. Ne znam za šta, ali sam sigurna da je višestruko blagotvorno za zdravlje čoveka. Ako ništa drugo, ovo je psihoterapija koja prevazilazi svaki kauč.

ParadiseSve i da nema velikih, limenih slova na jednom manjem uzvišenju, sve na ovom mestu govori da sam u raju. Mala uvala, blago zaklonjenu od vetra, ukopala sam se zadnjicom u topao, poluvlažan pesak i posmatrala dve viršle na pozadini sa razglednice. Nemam sliku da to i dokažem, ali, kunem se, to su bile dve najlepše viršle koje sam ikada gledala. Krišom od vetra i peska, oči mi se smeju bojama, koža se raduje suncu, a srce je puno jer mi je odjednom najmanje važan bežični internet, viršle na društvenoj mreži, prazna baterija, to što sam pojela za dan kao za celu sedmicu i što mi je kosa slana, puna peska i zamršena za litar regeneratora. Sakupila sam gomilicu pokidanih korala i napuštenih školjki po komadu obale u „svojoj“ uvali. Promatrala sam šupljine i boje, odsjaj sunca na rebrastim naborima sedefa, a zatim se teatralnim poljupcem oprostila od skromne kolekcije.

Sa nekog drugog mesta možda bih mogla da ponesem ovakve uspomene. Ne i iz Egipta. Priča se da gratis idu i uspomene iz pritvora. Nema kupusanja podvodnog bogastva Crvenog mora po svetu. Takav je zakon. Osim ako poznajte nekoga, nekoga ko zna da celofan iz paklice cigareta… Ma ništa, pričam nebuloze.

Tirkiz kao način života

tirkizJedan bazen sa morskom vodom. Desetine udobnih, drvenih ležaljki sa tirkiznim peškirima od kvalitetnog, debelog pamuka. Neki fini, tihi i ljubazni, punoletni ljudi. Dobar espreso i voćna salata u čaši. Jedan kratak kurs kuvanja turske kafe za egipatske bariste. Jedan lift. Jedan ključ koji ne otvara vrata hotelske sobe. Jedan hodnik. Nekoliko flašica savršenog crvenog vina Omar Khayyam, nazvanog po jednom od najvećih, persijskih umova srednjeg veka. Baka i deka sa izraženim britanskim akcentom u restoranu koji se zove Sirena. Nezgrapne cipele na još nezgrapnijem batleru. Par svežih urmi. Topla kupka i vetrovita noć. Pun naramak uspomena koje će obojiti ostatak života u tirkiz. Tirkiz je mineral poreklom iz Turske. Kakva slučajnost aškn?

 

Pesak peska pesku peskom – deo 1.

Tamo negde je pesak

Daleko od toga da nisam bila uzbuđena, ali iako inače od uzbuđenja pred put, ne mogu da spavam ni kad je vreme spavanju, ovaj put sam, planski i neuobičajeno racionalno za svoje pojmove, legla u osam uveče da bih se naspavala do dva ujutru, da bih do tri bila spremna da krenem na aerodrom, da bih u pet i trideset smestila dupe u avion koji će  me odvesti pesku.

Napolju je mrkli mrak, sneg se još nije u potpunosti otopio i temperatura je samo par stepeni iznad nule. Ne vucara mi se zimska jakna i odvažno sam nabacala par slojeva, više letnje nego zimske odeće i uspela da na to dodam i teksas jaknu, na čijem džepu lupkaju bedževi. Jedva se pokrećem pod tim slojevima odeće, noć je, pospana sam, ne zato što jesam, nego zato što telo ne kapira zašto sam odjednom budna u to vreme, blago me peku oči i podrazumeva se, i dalje mi je hladno.

 Blizina

Ja sam jutarnja osoba, ali nije jutro jebote, noć je i dalje. Ne govori mi se, ne gleda mi se, samo bih ćutala ili eventualno spavala. Drugi neki ljudi pak, žele da govore i budu društveni. Uz uzbudljivu buku, točkovi se kotrljaju, nos aviona se podiže i istinski  uživam u tih par sekundi gratis adrenalina. Neočekivano brzo, neverovatno plavetno  smenjuje mrak. Sunce sviće na visini od nekoliko hiljada metara iznad tla. Uspela sam da se ogrebem za još sat vremena sna nakon svitanja. Budim se iznad prizora koji do sada nije oko videlo.

pustinja

Pesak, kamen, stena. Ali pesak. Najviše peska. Najednom mi više nije hladno. Ja non stop govorim, nekad upadam ljudima u reč od nestrpljenja da kažem šta mi je na pameti, na sve imam repliku, o svemu mišljenje, teško prećutim i dobro i loše. Muk odjednom. Nemam šta da kažem. Ne, zapravo, imam previše toga da kažem, a pomešalo se sa psovkama i uzbuđenjem, pa sam privremeno nesposobna. Otvorili se svi tabovi odjednom. I sad mi je, evo, teško da opišem.

Pesak kao jedinica mere. Koliko kvadrata peska nepreglednog prostora. Koliko hiljada zrna peska iznad zemlje. Koliko nijansi boje peska. Vreme u peščanom satu koliko brzo ili sporo teče. Pune oči peska. Srce puno peska.

S obe noge na pesku

crveno morePoznato lice levo, poznato lice desno, poznato lice ispred, poznato lice iza. Sve ostalo je nepoznato. Nepoznati pesak. Topao dah Hurgade i naterana sam da svlačim svoje slojeve u hodu, prebacujući ručku kofera iz jedne ruke u drugu.

Šta mi je teško, kad me miluje sunce i mlak vetar. Tu i tamo sam trepnula, pogledala par puta u telefon i svoje saputnike i za tren oka, sedim bosa i golonoga na terasi koja bulji u Crveno more. Trnci u stopalima govore „ustani i gurni nožne prste u pesak i more sa sedam boja“. Mene moje noge ne slušaju uvek, ali ja njih obavezno.

Letnja haljina otvorenih ramena i pravac pravo.Izula sam se u nedelju i do sledeće nedelje sam se obuvala samo kada je to pristojnost nalagala. Mojim je stopalima ovaj pesak i ovo more kao i svaki drugi pesak i more do sada. Oči, oči ga već razlikuju od peska i mora do sada. Mišić s leve strane grudnog koša prepustio se bez borbe.

Tirkiz u nedogled do pola, toplo žuto od pola. Sjaj i beda. Haos i besprekorni red. Oni i mi. Zima i leto. Jedna ljubav.Jedna sreća.

S peskom u obe patike

Još jedno nasilno buđenje pre izlaska sunca. Ne znam šta me čeka. Ne znam da li je, koliko i na koji način je lepo. Zato se u sebi durim. Kao malo dete. Nepoznato je, a ne počinje prijatno, kako to može biti dobro. Osmi je mart aman, pustite ženu da makar spava koliko želi. Ne. Zamotaj“huseinku“ oko glave, sedi na klupu u terencu, pravi se da napolju nije noć i izvoli u pustinju. Prvi put u životu osećam da imam sise, eto toliko se sve trese u tom džipu. A onda je svanulo. U pustinji. Onda sam ugledala stenu i počela da se pentram. Onda je na vrhu peščane planine,  Hasan rekao da spakujem sve u ranac, dobro ga zatvorim i dam mu ruku. Sjurili smo niz peščano brdo. Svakim korakom patike su mi bile teže i teže, a osmeh sve lakši.

čajŠarene prostirke, turski sed, beduinski čaj u limenom lončetu i šiša. Sve je prašnjavo, a ništa mi nije prljavo. Sve je strano, a tako se domaće osećam. Par desetina metara dalje u pesku leže četiri kamile. Desno od njih na oborenom stablu palme sede tamnoputi mali ljudi, sve jedni drugom do uveta, odeveni u živopisne boje tkanina. Levo od njih u prašini i pesku, grm sa lubenicama veličine dečije pesnice. Napojili smo i male ljude i male lubenice.

Sjajne i ozbiljne oči ispod metara crne tkanine prošetale su nas krug na kamilama. Neke druge, slične oči ispekle su nam prost i ukusan, nazovi hleb u improvizovanoj pekari. Hleb se peče na osušenoj kamiljoj kakici, zubi se peru nekakvim suvim štapićem i sve bolesti se leče sa samo dve vrste čaja, jednom žućkastom i drugom, jarko crvenom, masnom kremom. Struja ne postoji, a voda se vadi iz dubokog bunara čije je mesto odredila neka žedna kamila.

Šta još nudiš

Poduži niz hotela. Po povratku prelistavam slike i moj Andrej za svaki kaže da bi voleo da živi u njemu. U jednom mu se sviđa kada, u drugom restoran, u trećem ogroman krevet, neodoljiva plaža ili bazen sa toboganima. Ne živi mi se ni u jednom od njih, ali sam uspela da se zamislim u laganoj odeći preko cele godine. Možda ne bih imala asfalt u ulici u kojoj živim, ali bih imala sveže ceđen mango. Imala bih urme i guavu. Zamenila bih ponekad povrće u đuveču cimetom, suvim grožđicama i kikirikijem. Za rođendan bih pravila „oumm ali“, arapski puding od lisnatog testa i mleka. Možda bi mi pesak ispadao iz svake torbe i obuće, možda nikad ne bi napustio moju kosu. Možda ja nikad ne bih napustila njega.