lovac

Lovac na volim te i ja

Ja volim

Po hodnicima i sobama stoje naslagane kartonske kutije i koferi puni mog devojačkog života. Tata je svaku kutiju precizno zatvorio širokom selotejp trakom. Ustala sam previše rano. Ne mogu da spavam od uzbuđenja. Danas treba da dodje Ognjen sa kolegom koji vozi kombi u „Akva Beli“ da prenesemo moje stvari u naš novi stan. Na proleće planiramo venčanje.  Iako je Ognjen obećao veridbu, po svemu sudeći nećemo je imati. Ja se ipak nadam da sve to nije samo planiranje. Ma, ja sam ustvari sigurna, šta lupetam, baš sam srećna što imam Ogija.

Moj kraj i moja Marijana Gregoran ostaće , a ja sam odlučila da idem dalje. Nije mi žao što posle skoro pa tri decenije, napuštam deo grada u kome sam provela i detinjstvo i srednjoškolske dane. Klupu gde sam se prvi put poljubila i onu drugu gde sam pušila travu sa „ortacima iz kraja“. Ulicu na kojoj sam probdela celu jednu noć tumarajući sama kada sam kao pobegla od kuće zbog keca iz hemije. Kraj u kom me je mama držala za ruku dok smo šetale i jele „Rumenka“ i gde sam se, na neki način, oblikovala u sebe samu.

Tek je svanulo, mrak se još blago nazire na uglovima neba i na zgradama se polako pale svetla. Verovatno svetla u kuhinjama. Kuva se prva jutarnja kafa. Deluje kao da je užasno hladno, a prognoza je najavila topliji dan nego što je bio jučerašnji. Otvorila sam prozor i na brzinu gurnula glavu napolje, da bih bila sigurna kome treba da verujem, prognozi ili čuvenom, od skoro popularnom, „subjektivnom osećaju“. Definitivno je hladno. Na drugoj strani ulice, jedino što remeti tišinu tek rođenog dana, Damjan, moja prva simpatija. I druga, i četvrta i šesta, sedma, ne znam ni ja. Uvek je bio moja simpatija na neki način. Iako nikad nije bio više.

Damjan

Uvukla sam glavu nazad u stan i odlučila da ne zatvaram prozor dok on ne ubode ključ od ulaza i nestane u njemu. Prozori su nam prastari, škripe. Ne želim da mu privučem pažnju u ove sate, sigurno se odnekud vraća kući trešten.

Damjan je tri godine stariji od mene. Znamo se ceo život. Igrali smo se u istom dvorištu i išli u istu osnovnu školu. Imali smo par zajedničkih prijatelja, nabacivao mi je neke svoje drugove i ja sam njemu nabacivala neke svoje drugarice. Bilo je dana kada mi je bio super drug, i bilo je meseci i godina da se ne čujemo, pa čak i ne sretnemo, iako živimo praktično na minut jedno od drugoga. Nekada smo se simpatisali potajno. Nekada se ispovedali jedno drugom kao najbolji prijatelji, o „skotovima“ koji su mene povređivali i o „droljama“ koje su njega varale.

Damjan je gotovo uvek mislio da je nesrećno zaljubljen, a nikada nije ni imao pravu, ozbiljnu vezu. Njegova vesela, brižna majka je medicinski tehničar u „Olgi Dedijer“. Otac je, otkad znam za njega, radio u Moldaviji i dolazio samo tri puta godišnje u Beograd. Elena, mlađa sestra, lepotica, udala se i živi u Beču. Ima troje dece. Nikada nije otišao kod nje. Valjda da bi joj olakšao to što krije da joj je muž tamo u zatvoru. Damjan je bio odličan đak u osnovnoj. Igrao je fudbal, išao na opštinsko iz fizike, a kasnije u građevinskoj upao u neku ekipu koja je više vremena provodila van škole, nego u njoj. Probao je, na nagovor tadašnje devojke, da upiše faks sa tim svojim bednim prosekom, a kad mu nije pošlo za rukom iz prve, odustao je i počeo da radi u video klubu. Izdržao je dva i po meseca.

Simpatija

Elem, bio je moja prva simpatija. Kada sam krenula u prvi razred, posebno zadovoljstvo su mi predstavljali zajednički odlasci u školu. Obično smo ćutali, jer smo bili deca. Naša šetnja je zapravo, za njega bila moranje. Moja mama zamolila njegovu da me prati do škole bar prvo vreme. Ja sam uživala. Gledala sam krajem oka kako mu pramen svetle kose pada na pegavi nos, kako ga on vešto i nonšalantno oduva sa lica pritom napućivši mala bleda usta, kako nosi ruksak na jednom ramenu i kako su mu pertle ugurane u patiku, a ne zavezane kao nama krezubim klincima.

Kasnije, kada sam ja bila na pragu petog, a on osmog, na rođendanu moje komšinice Marije, koja je sa njim išla u razred, prvi put smo se poljubili „na blic“ jer je tako nalagala igra „masne fote“. On je žvakao žvaku i samo se osmehnuo kao da je sam Džejms Din, a ja sam celo to leto letela na krilima tog površnog poljupca.

Još neko vreme sam bila zanesena Damjanom,koji je tad vec napunio skoro dva metra. Po principu „daleko od očiju, daleko od srca“, njegov odlazak u srednju učinio je da primetim još po nekog nezrelog majmunčića u školskom. U srednjoj školi sam počela da čupam obrve, otkrila sam sjaj za usta i maskaru, u duksevima koji su veći od mene sam samo učila, a moje nepravilno izgovarano slovo „r“ shvatila sam kao super način da se izdvojim, a ne razlog da što manje govorim.

Damjan je visio po parkovima u kraju i često mi se javljao previše ljubazno. Imala sam par koraka do punoletstva kada smo se ponovo poljubili. Pozdravljao me je preko Marije i čak mi je poslao to leto razglednicu iz Sutomora. Mojoj mami se više nije dopadalo da me on prati bilo gde, govorila je kako je šteta, tako fin dečko, pametan i lep, a tako lenj i izgubljen. Da, bila je i ubeđena da se sigurno drogira. Smatrala je sve  to nedostatkom muškog autoriteta u kući i nije želela da se on muva oko mene.

On i dalje traga

Pre par meseci srela sam ga u pet popodne ispred trafike. Vidno alkoholisan. Izbečio svoje zelene oči u mene, promucao mi ime i zagrlio me kao da smo rod rođeni. Bilo mi ga je užasno žao. I dalje je bio nekako lep, onako visok i impozantan, iako se malo ugojio, iako je smrdeo na jeftine cigare i vinjak, čini mi se i zaplitao jezikom.

Samo sam ga pitala šta ima novo i šta radi, a uspeo je da mi kaže da je sišao po pljuge, da celu noć nije spavao, da se isprimao na neku ludilo igricu sa ratnim avionima na netu, da nema posao, al’ da neće ni da ga traži u ovoj smrdljivoj državi, da ga boli uvo za posao dok god ćale i šveca šalju pare da sakriju, ćale drugu porodicu u Kišinjevu, šveca muža kriminalca, da mu je keva više na poslu i kod ovog komšije što mu je žena umrla prošle godine,nego kući,  da ga je šutnula riba s kojom je bio dve nedelje, da on sad pati za njom, da smo mi žene užasne i bezosećajne, da se po stoti put oseća izdanim jer je voleo, a nije bio voljen, i ko zna šta još što sam zaboravila da spomenem.

Na kraju je pokrio usta, diskretno podrignuo, rekao mi pardon, što je sasvim u redu, a onda i da je pojeo neki sendvič sa nekom smrdljivom salamom, što i nije bilo neophodno da znam. Potapšao me po ramenu, pohvalio moj izgled i otišao da igra „onu ludilo“ igricu. Meni se javila potreba da zaplačem i osećala sam mučninu kao da sam ja pojela taj sendvič, a ne on.

Kasnije tog dana, u ulazu sretnem Mariju sa klincima. Ispitala me sve o Ognjenu i našim planovima.  Kad sam joj rekla da planiramo da počnemo da živimo zajedno, čestitala mi je na brzinu, jer je morala da trči za klincima i već smo okrenule leđa jedna drugoj kad sam doviknula za njom da sam srela Damjana.

„Jao, užas. Reci koji klošar…“

Nije on klošar, on je samo lovac na volim te.

25.03.2013.